Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Воља за животом јача је од сваког страха

Куцате на безброј врата, а ниједна се не отварају, живот вам зависи од операције која се у вашој земљи не ради, а ниједна друга држава неће да вас прими
Лидија Стојановић (Фото: лична архива)

Лидија Стојановић, Удружење „Заједно за нови живот” 

Имам 32 године, по занимању сам архитекта и данас живим с пресађеном јетром. Моја прича почиње давне 2000. године. Први симптоми које сам осетила били су јак бол у зглобовима и мишићима и то је био почетак моје борбе за живот. Заправо, имала сам доста среће јер многи немају никакве симптоме док болест не буде већ у поодмаклој фази. Мени су болест открили у раном стадијуму и добила сам коначну дијагнозу: аутоимуни хепатитис. Као и код свих аутоимуних болести, не зна се узрок зашто се појавила. Као једанаестогодишњакиња у том тренутку веровала сам да ћу се уз неколико таблета излечити и да ће све бити у реду. Добила сам терапију и врло брзо сам схватила да то није болест која ће проћи тек тако. Све ми је било забрањено, већина хране коју сам волела да једем у том тренутку, слаткиши, као и било каква физичка активност. Све то ми је јако тешко пало, али у том тренутку, то је била моја реалност и морала сам да је прихватим. Наредних неколико година углавном је све било у реду. Ишла сам на редовне контроле, имала сам дијеталну исхрану, завршила сам Архитектонски факултет… Заиста је деловало да се та болест држи под контролом.

Међутим, 2012. године дошло је до наглог погоршања обољења када сам почела да повраћам крв и тада сам се први пут сусрела с термином „трансплантација”. Чудно је како неке дане заборавимо већ сутрадан, а неки нам остану урезани за цео живот и можемо их, сасвим детаљно, препричавати и годинама касније. Ово је био један од тих дана. Иако сам била дете, одувек сам се врло добро информисала о свом стању и свему што би могло поћи по злу. Препознала сам тада тај моменат, опасан по живот. Сећам се када ми је докторка први пут рекла да је трансплантација једино решење за моје тренутно стање. Била сам јако уплашена, прво због саме операције, а друго, јер се тада трансплантација није радила у Србији.

Тада почиње прави пакао. Куцате на безброј врата, а ниједна се не отварају. Вама живот зависи од операције која се у вашој земљи не ради, а ниједна друга земља неће да вас прими. Некако сам дошла до Италије, клинике у Палерму која је једина од свих клиника у Европи била вољна да ме прими. Помислила сам тада како ништа није случајно – Италија ми је одувек била омиљена земља. У неколико наврата сам ишла у Палермо, обавила различите интервенције и све прегледе како би ме ставили на листу чекања. Била сам пресрећна јер је напокон све ишло како треба. Али, како то обично бива, живот је имао другачије планове за мене.

Након једне рутинске интервенције у Италији добила сам сепсу. Била сам у коми пет дана с јако малом шансом за опоравак. Заправо никаквом. Лекари су мојој породици рекли да су дали све од себе и да је просто моје стање било претешко. Рекли су мојој породици да се спреми на најгоре. Знали су све о мом здравственом стању, али нису познавали мене. Упркос веровању да се нећу извући, победила сам и своје шансе и кому. Доктори су рекли да ме је спасио само бог, а ја кажем да је то много више. Воља за животом и жеља да опет видим своју породицу. Пробудила сам се и уследили су месеци опоравка. Учила сам опет да ходам и да живим са свим последицама тих операција. Наредне четири године провела сам на листи чекања за пресађивање органа. Живела сам тамо скоро две године чекајући телефонски позив. Нисам га никад добила. Онда сам се некако уморила. Уморила од чекања, од неизвесности, од питања без одговора, а највише од тога што ми се живот у 26. години свео на раздобље између две контроле. Знају људи који чекају орган, као и њихове породице, да се време код нас броји другачије. Не бројиш дане које си прошао, бројиш колико их још имаш.

У међувремену, трансплантација почиње јако успешно да се изводи у Београду, тако да сам одлучила да, ипак, желим да се оперишем код куће. Стављена сам на листу чекања у мају 2017. године, а већ до децембра исте године позивана сам два пута. Процедура је таква да када се појави орган, на потенцијалну операцију се позивају два или више пацијената и на лицу места се одлучује ко одлази у салу. Одлази онај који је у том тренутку најлошије. Први пут када су ме позвали бирали су између нас две девојке. Тај осећај ни данас не могу да опишем. Страх, туга, срећа, олакшање… Милион различитих осећања. Веровала сам да имам добре шансе у том тренутку, али када сам видела девојку који су позвали са мном, знала сам да тај позив ипак није био мој. Мислим да сам у моменту када су нам саопштили да је тај орган њен била срећнија и од ње саме. Делом што сам заиста желела да буде добро, а делом што ја нисам била спремна за то у том тренутку. Данас знам да ме је тај први позив заправо спремио на онај прави који је стигао на Богојављење, 19. јануара 2018. године. Између нас двоје позваних, ја сам одабрана за операцију.

Не могу да кажем да нисам била уплашена, али је воља за животом јача од сваког страха.

Оперисана сам 19. јануара у Ургентном центру КЦС-а. Операција је била јако тешка, трајала је девет сати, али мој тим и ја те вечери нисмо били спремни на пораз. Тог 20. јануара пробудила сам се с новом јетром и тек тада сам схватила колико сам заправо била лоше пре операције. Кожа ми је била друге боје, имала сам више снаге, моје ноге више нису биле отечене. Просто сам се осећала здраво. Десетог дана након операције пуштена сам кући.

Неко је те ноћи изгубио дете и ипак смогао снаге да каже „да” другом животу. Некоме је те ноћи спашено дете и биће захвалан на том „да” до краја живота. Никада нисам сазнала име свог донора. Знам само да је то била једна млада девојка. Помислим на њу сваки дан и надам се да је негде горе нашла свој мир. Волела бих да сам имала прилику да је упознам, али то је ваљда тај круг живота који почиње крајем, а завршава се почетком.

Људи често кажу како смо ми хероји. За мене су хероји људи који донирају органе и на тај начин помогну другима да живе. За мене су хероји родитељи мог донора и најмање што могу да им кажем је хвала. Хвала што сте ми омогућили да оздравим. Волела бих да могу некако да им дам до знања да сам добро и да захваљујући њима живим један диван живот. Можда би им то била нека утеха.

Људима који су на листи чекања желим да поручим да не губе наду, да буду позитивни и оптимистични. Знам да је тешко живети у константном чекању, али тај позив ће доћи. Мора да дође. И када буде дошао, само храбро закорачите у нови живот.

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ljilja K.
Ovo je tekst o realnom životu. Ovako izgleda to što se zove život, bez obzira da li se to zove "transplantacija" ili nekako drugačije. I treba najzad da se to posmatra kao suština. Nije smak sveta što ne može da se putuje, ide na more, u teretanu, kod frizera ili u kafić. Nije smak sveta što mora da se miruje nekoliko nedelja. Mnogo, ali mnogo je situacija i stanja gde je život samo borba. Dugi niz godina. A opet ima i lepog. Na tom putu borbe čovek se bori za lepotu. I tako živi. Pobeda!
M.pov.citaoc
Teska bolest je pobedjena i jedan mlad zivot spasen zahvaljujuci dostupnosti organa za transplantaciju, u pravom momentu, iskusnom lekarskom timu koji je operaciju, lecenje izveo. I na kraju, citaoci dele radost ove mlade zene i osecaju se ponosno da RS ima tako strucne lekare koji su opisanu pobedu ucinili mogucom.
Ljubomir
Skidam kapu devojko. Svaka čast i samo hrabro napred, život je pred vama.
Ana
Da da Bog zdravlja svoj nasoj deci..a tebi da bezbrizno uzivas u budusnosti❤
čitalac
Kakav tekst, kakva volja, kakva zahvalnost.. Svako dobro ti želim..

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.