Понедељак, 27.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Пук водио преко Сибира, Манџурије и Суеца до Солуна

Руски цар Николај врши смотру српских добровољаца (Фото Википедија)

У ово доба заборав је незаслужено пао на српског официра и ратног команданта Велибора Н. Требињца (1878–1922). Он је јуначки војевао и јединице до победа водио у крвавим борбама Великог рата, борећи се против непријатеља тих ратних година и на тлу Србије, далеке Русије и на Солунском фронту.

Прочуло се то тада, па је ратно ордење достојно красило груди храброг пуковника Требињца: две Карађорђеве звезде и два Бела орла, као и одликовања других држава – руско, персијско, румунско, енглеско, чехословачко, црногорско.

„Према себи лично Велибор је био неумољиво строг, али је и од потчињених тражио службу на првом месту. Истина, за потчињене је то било веома тешко, али видећи свуд и свагда свог команданта пред собом, нити се роптало, нити се чак осуђивало. И у Русији и на Солунском фронту осветлао је образ у свим борбама у којима је учествовао... Његов пук је прешао пут с југа европског дела Русије, преко Сибира и Манџурије, Сингапура, Суеца и Александрије и срећно допловио у Солун.”

Овако је о пуковнику Требињцу писао његов савременик и колега истог чина Вел. Ј. Белић, чији је тај давнашњи запис објавила 2008. године „Историјска баштина” (бр. 17), часопис Историјског архива Ужице.

Пожега је родно место Велибора Требињца, из које је на школовање отишао у Крагујевац, па завршио Војну академију. „Као одличан питомац, имајући нарочиту љубав за војнички позив, још онда бира пешадију, најглавнији род оружја, како је говорио. Већ као млад капетан члан је комисије за израду митраљеског правила и наставе за гађање пушком, митраљезом и карабином. Доцније у Пешадијској школи гађања постаје наставник и помоћник команданта школе, на тој га дужности и ратови затичу.”

Кад је плануо Велики рат Требињац је постављен за помоћника начелника штаба Ужичке војске, с којом се борио око Вишеграда до Хан Пијеска. Затим га хитно упућују за начелника штаба Браничевског одреда, а одатле у Македонију, где је начелник штаба Команде трупа нових области. На том положају остаје у најтежим тренуцима тих јединица, све до повлачења на Крф и реорганизације наше војске на овом грчком острву. Ту је од претпостављених тражио да иде у Русију (руски народ је увек волео) где би од српских добровољаца формирао војне јединице, за васкрс своје отаџбине. Прихватили су да га пошаљу у ову мисију, па је с Крфа отишао 5. марта 1916. и преко Француске стигао у Русију.

Велибор је у највећој земљи, у новоформираној Првој српској добровољачкој дивизији, командовао Четвртим пешадијским пуком.

„У Добруџи пук је имао неколико страховитих борби, нарочито на Кокарџи, где је једним ванредним јуришем нагнао бројно знатно јаче Бугаре у бекство. Велибор на челу свог пука, у борби код Амзаче, буде рањен у десну руку, али из строја није излазио. Коњички јуриши Бугара одбијени су и ми смо остали господари разбојишта. Заслуга највише припада хладнокрвном команданту пука Требињцу и његовој великој маневарској способности... С пропашћу режима у Русији опстанак наших добровољачких јединица тамо био је онемогућен, те су се све јединице морале пребацити на Солунски фронт.”

Зато се и догодило путешествије ратника „преко пола света”, од Сибира и далеког Истока до Средоземља и Солуна, где је Требињац затим учествовао и у нашој офанзиви на Солунском фронту. Ту је био веран сарадник и помоћник у штабу команданта Друге армије војводе Степе Степановића.

После рата Велибор је цењен високи официр, а смрт га је наједном покосила у миру, и то на војној дужности. „Срчани удар, као непријатељско зрно, погодио га је у тренутку кад је за својим столом обављао службу, у логору у Калиновику код Сарајева.”

Пуковник Требињац сахрањен је у Сарајеву 7. октобра 1922. године. На сахрани у посмртном говору артиљеријски пуковник Драгољуб Ж. Стојановић је рекао: „Требало је да пропутујеш цео свет, да не будеш потопљен у морским валима, да прођеш кроз толике ратне окршаје и да те смрт мимоиђе. Да не будеш разнет непријатељским зрнима и толиким ратовима за ових 10 година и да дочекаш да млађим официрима покажеш како се треба спремати за рат, како војску спремати за одбрану отаџбине и како треба умрети на дужности за добро отаџбине!”

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Марко Латиновић
Чланак буди двојака осјећања. Прича је то о патриотизму, оном којег више нема ни у траговима. (Довољно је пратити јевропски београдски тисак, или пратитисвађе српских политичара у БиХ и ЦГ. А онда, све се то догађало прије 100 година, када су Срби били ратанички народ и имали све што мушкарци и жене требају да се множе и умноже. Пуковник Требињац треба бити срећан ако му гроб у Сарајеву још постоји (у шта сумњам), и ако га је неко и обишао у задњих 60 година. Толико о нама самима Србадијо!
Остају само приче
Као унук једног од ових јунака, из Прве српске добровољачке, а чији је Требињац био командант, морам рећи да су данашње генерације само сенка ових људи из тог времена.
Зорица Аврамовић
Питам се увек, читајући записе, најдирљивије истините приче о нашим неумрлим херојима Великог отаџбинског рата, да ли наша деца још увек током наставе уче о див-јунацима, попут пуковника Требињца, да ли се уче и васпитавају на њиховим примерима о томе како се воли, брани, поштује и чува, снажније од сопственог живота, отаџбина? Или их, јаој несреће, у школама уче, а да за то никоме не одговарају, да Космет није део Србије?
stari doktor
Večna slava generaciji hrabrih 1912-1918 . Niakda više takvi heroji se neće roditi.
Zoran
Rodio se Novak Đoković, pobednik mnogih današnjih,, bitaka,,.
Бане
Наравно да ће се родити. Можда су већ рођени. Стоп бедачењу.
tito
Slava junaku. Počivaj u miru.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.