Среда, 28.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Некажњени злочини у Словенији

У низу злочина који заслужују најстроже санкције спада и бестијално стрељање ненаоружаних деветнаестогодишњака на караули Холмец. Збивало се то на Видовдан, а тај монструозни злочин снимила је аустријска телевизија ОРФ
Припадници словеначких паравојних снага, 1991. године (Фотодокументација „Политике”)

Од дана када су јуна месеца 1991. године словеначки злочинци починили гнусна убиства над тек завојниченим припадницима Југословенске народне армије (ЈНА), протекло је близу тридесет  година. Данас готово нико не помиње, нити се, нажалост, сећа времена када су многе породице младих војника завијене у црно. Многи од  монструозних примера, што спада у посебан грех српских званичника и српске националне историје, нису до данас нигде забележени. Сви ти злочини, међутим, врло добро су били познати хашким истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и српском, али у вечном незабораву остају само породицама мучки убијених, рањених и обогаљених војника, људи, жена и деце. Не заборављају их, наравно, и многи који данас као инвалиди, са трајним здравственим последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица.

Словеначки злочини посебно добијају на тежини што су почињени грубим кршењем одлука савезне државе. Савезно веће Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће јасно и недвосмислено су наложили ЈНА да, поред осталог, спречи прекрајање земље и промену  њених граница, супротстављајући се тиме једностраној и незаконитој одлуци Скупштине Словеније о отцепљењу Републике Словеније од СФРЈ. Наведена одлука није имала снагу закона, јер је, супротно федералном закону, угрожавала територијалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и суверенитет у међународним односима.

Поступајући у складу са одлукама савезних органа, нешто мање од 2.000 припадника ЈНА, кренуло је на извршење задатка који није подразумевао било какве провокације, сукобе и борбена дејства. Радило се о чисто мирнодопском задатку ограниченог карактера, који је у сваком погледу почивао на одредбама Устава СФРЈ. Пре поласка јединице на извршење задатка ради обезбеђења 35 копнених граничних прелаза, једне поморске (Копар) и једне ваздушне луке (Брник), правовремено је обавештено словеначко руководство. То руководство је, међутим, као одговор организовало масовна запречавања на правцу кретања јединице ЈНА и, истовремено, извршило мобилизацију своје територијалне одбране, која је, у конкретном случају, представљала паравојну формацију.

Убрзо је та паравојска, супротно свим међународним законима, почела са извођењем терористичких акција. У Словенији називана републичком војском, паравојска је у том тренутку бројала око 35.000 људи који су похитали у хајку не само на војнике који су кренули у извршење мирнодопског задатка, већ и на породице старешина ЈНА, не штедећи чак ни жене и децу, чија је једина кривица била што су чланови породица активних војних лица.

Непосредно по пријему обавештења о задатку јединице ЈНА, словеначко је руководство предузело мере које се, у најмању руку, називају не само нецивилизованим, већ сасвим оправдано терористичким и варварским. У низу злочина који заслужују најстроже санкције, а до данашњих дана несанкционисане, спада и бестијално стрељање ненаоружаних деветнаестогодишњака на караули Холмец, удаљеној десетак километара јужно од Блајбурга. Збивало се то на Видовдан, а тај монструозни злочин снимила је аустријска телевизија ОРФ. Да тог дана, на том месту, не беше те телевизијске екипе, готово се ништа не би знало о хладнокрвном убиству недужних војника. А ево како је камера забележила наведено злочинство. Тројица младих војника истакли су белу заставу сачињену од креветских чаршава. Све то није било довољно злочинцима да одустану од животињског нагона за убиствима која су реализовали рафалном паљбом. Словеначки Хелсиншки комитет за људска права оквалификовао је тај догађај као „први документовани  ратни злочин на простору бивше СФРЈ”, али је словеначка власт ћутке прешла преко те бестијалности. Пред тим доказаним ратним злочином, као и многим другим које су починили Словенци, очи је затворио и хашки трибунал.

Злочин почињен на караули Холмец, званично словеначко руководство је оквалификовало као инцидент, а републичко тужилаштво је констатовало како „никакав злочин није почињен”. Посебно ваља истаћи да се председница словеначког Хелсиншког одбора, госпођа Неве Миклавчич Предан, обратила Тужилаштву у Хагу са предлогом да се починиоци и организатори тог злочина приведу правди. У одговору, испод чијег текста стоји потпис Карле дел Понте, наведено је поред осталог да се „веома цени племенит рад словеначке хелсиншке организације”, али да је „рат у Словенији прекратко трајао да би се починили бројни ратни злочини”. Очигледно, одговор Карле дел Понте, имајући у виду његову бесмисленост, не заслужује никакав коментар.

Припадници словеначке паравојске, уз благослов републичких челника, нису имали милости ни према рањеним војницима и старешинама, као ни према медицинском особљу које им је притицало у помоћ. Масу таквих примера регистровали су оперативни, обавештајни и медицински органи ЈНА. Један у маси тих примера је и Казнено-поправни дом у Добу при Мирни, где су Словенци сместили велики број ухапшених војника и старешина – тешких болесника. Према званичним војним изворима ту су, поред осталих, били заточени: капетан Сахудин Лалић, са акутним погоршањем чира и тешком депресијом; потпуковник Раде Оташевић који је ухапшен непосредно после извршене операције – у време када је, са инфицираном раном и високом температуром, био на боловању у свом стану, Драган Благојевић са загнојеним прострелним ранама у пределу рамена и подлактице и, такође, високом температуром.

Осим њих, у веома тешком здравственом стању били су пуковник Вучковић, капетан прве класе Благоје Мировић, заставник прве класе Петар Радан,  потпуковник Милан Сарачевић, старији водник Шаћир Бећири и  мајор Ђорђе Петровић. У свим цивилизованим земљама чак се и најокорелијим криминалцима указује у таквим случајевима неопходна медицинска помоћ, али дежела је свесно кршила све међународне хуманитарне норме. Управник тог казамата, хладнокрво каже да му је познато здравствено стање поменутих старешина, „али да је то затвор, а не болница”.  Доктор Врбанић каже поред осталог да су „општи услови смештаја изразито лоши – затвореници су смештени у самицама по двоје, а у затворским собама набијени као сардине”.

Заставник Момир Стојановић и још неколико старешина ухапшени су у Домжалама. После дуготрајног  испитивања, узимања отисака прстију и сликања, везане су им руке и укрцани у контејнер-фургон на моторном возилу којим су пребачени у напуштени рудник Дол при Храстнику. У току превожења, због недостатка кисеоника и удисања издувних гасова, многи су током пута, дугог шездесетак километара, изгубили свест. У катакомбама напуштеног рудника, смештени су у просторији од тридесетак квадратних метара – без воде и тоалета, у којој је било смештено више од сто ухапшених.

Низу словеначких нечовештава придружују се и  примери Наде Сворцан и Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, које је, у њиховом приватном аутомобилу зауставила паравојска, не дозвољавајући им да наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене. Наређено им је да се врате кући. Оне су, међутим, биле упорне у инсистирању да им се омогући несметан одлазак на посао. „Ако већ морате на посао, изволите идите”, рекао им је један од злочинаца и упутио их у правцу у коме су биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани није им пружена благовремена помоћ.

Словенци су, да закључимо, прекршили све што се назива човечношћу и хуманошћу. Врло добро се знају и наручиоци и извршиоци великог броја почињених злочина. Словенци и Хаг о свему годинама мудро ћуте. Није јасно, међутим, што се ћутању годинама придружује и држава Србија, мада је врло добро познато да ратни злочини никада не застаревају.

Пуковник у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари70
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

borko
Žao mi je, ali mi smo krivi.
Jovo
Ajme ljudi svuda su bili ugroženi srbi kao i danas. Gde nam je Šolević da opet malo zatalasa ?
И још странци
Све су то зацртали србождери Тито и Кардељ. Честим изменама устава од 1945. стално су јачали моћ република. На крају су створили територијалну одбрану, у којој су пројугословени видели подмукло стварање републичких војски. И она је стварно иако противзаконито у Словеније претворена у републичку војску. Осетивши да је крај Југославије, Кучан, Јанша, Рупел су се са незајажељивим еланом борили против њене војске - ЈНА, како за личнувласт тако и за своје историјске улоге "ослободилаца" свог народа.
Милан Панић
Питање за аутора чланка и остале из исте професије: За шта се то тачно обучавала, припремала и усавршавала ЈНА уз читав низ "масних" привилегија за више и високе официрске чинове дуги низ деценија о трошку народа? Само за напад "од споља"?! Чија је брига била напад "изнутра"? Безбедњака који су уместо да делују почетком 90-их прошлог века снимали документарне филмове. Званични став САД дипломатије је тада био "нека ЈНА изађе на границу-признајемо СФРЈ у постојећим границама": Заборавило се?!
Саша Микић
Сами сте констатовали за шта је ЈНА обучавана. За унутрашњег непријатеља биле су задужене службе безбедности, које су деловале свака на својој територији, а савезна није могла да учини ништа без сагласности републичких. ЈНА је, осим што врх војске није урадио оно што је требало, ослабило и напредовање по тзв. националном кључу, а не по правим способностима. Што се тиче војне безбедности и она је урадила свој део посла, али врх јој није дао да хапсе него су уместо тога приказивали филмове.
dzordz
da se sudilo ratnim zlocincima na vreme i hronoloski, ne bi bilo toliko stradalih kasnije u hrvatskoj i bih, a ni na kosmetu. znaci suditi jansi i kucanu, pa tudkanu(u odsustvu), pa posle redom. i kako je ko zasluzio. ovako su ratni zlocinci nagradjeni, a mi koji smo se borili za ustavni poredak smo trpali nasilje, rat i zapadnu nepravdu.
Ustavobranitelj
Mi smo se borili za Ustav tako da smo ga srušili ali smo kasno primetili. Institucionalno i vaninstitucionalno.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.