Видовдан симбол европског и непокореног народа

Покондирене тикве и самопроглашени Европљани стиде се многих српских традиција и обичаја. Посебно Видовдана, у коме виде нешто исувише традиционално, националистички и клерикално. Милорад Екмечић је, у можда највећој синтези српске историографије „Стварање Југославије 1790–1918”, показао нешто сасвим супротно. Људи који су Србе претворили у модерни европски народ и један благдан, који је у себи спајао безазлене паганске обичаје и свеца кога славе и католици и Бугари и Срби, преобразили су у темељну тачку српског националног идентитета. То су били Доситеј, Вук и Његош.

Све је почело с просветитељством и Француском револуцијом. Русо и Шелинг предлажу да се успостави празновање дана мртвих као националног фестивала. Такве прославе су започеле у доба Француске револуције са задатком да уједине грађане и њихову владу. Немачки протестанти уводе 1816. године национални дан палих у ослободилачким ратовима. Онда су Срби надмашили све остале. „Нигде у европској историји није могуће боље илустровати овај мит о националном препороду, који се рађа из трагедије пропасти некадашње величине, као у српском случају.” Тако пише Екмечић.

Тај чудновати народић јединствен је и по начину на који је очувао историјску свест. Чувени дистопијски научнофантастични роман Реја Бредберија „Фаренхајт 451” описује свет у коме власт систематски спаљује књиге. Група интелектуалаца чува светску културну баштину тако што свако од њих напамет научи једну књигу и спасе је за будућност. Туђинске власти су Србима стварно спалиле већину књига. Без школа, библиотека, са свега шачицом учених људи, Срби су решили да скоро сви напамет науче и тако сачувају спомен на славу своје државе као што завереници чувају тајне кодове и знања. Почетком 20. века британски теоретичар Алберт Лорд објаснио је технику којом су наши гуслари успевали да запамте хиљаде чињеница претварајући их у величанствене епске песме. На тај начин је један неписмени народ на рубу истребљења, своје памћење претворио у предивну поезију.

Косово није постало само место с кога се Србија пење право у небо, како рече Љубомир Симовић. Косовски бој је и у историји, и у песми, постао чаробни историјско-књижевни портал. Проласком кроз ту капију српска историја је постала врхунско поетско дело. Бој на Косову је створен да се око њега испредају легенде, да буде грађа за велики мит. За разлику од многих других народа, који морају да домишљају и измишљају по чему су необични и јединствени, Срби тих необичних и непоновљивих историјских искустава имају напретек. Једна таква особена историјска епизода је бој на Косову. Доскора сам веровао и писао да је то једина битка у историји у којој су погинули владари обе зараћене стране. Онда ме је пажљиви читалац Марко Илић исправио.

Постојале су још три такве битке. Између једне мале грузијске краљевине и Ирана, између Португалаца и Мароканаца и трећа између обласних господара у Ирској. Ова ирска битка, једина у Европи, не спада по рангу у битке у којима гину владари великих држава, као што је Османско царство или сафавидски Иран. Тако да Косовски бој остаје једина велика европска битка с таквим исходом. Такав исход је збунио Европљане, па су у први мах поверовали у победу Срба. Ем је султан погинуо, ем се отоманска војска повукла. Повлачење с бојног поља у средњем веку био је знак пораза. Бајазит је пожурио да се разрачуна с противницима у Једрену, тадашњој престоници. Историјски је била важнија Маричка битка, када су две царевине, бугарска и византијска, постале турски вазали.

Наша слика о косовском Видовдану одавно је надрасла једну необичну историјску причу. Његош је завршио претварање Милоша Обилића у врхунски узор витештва и жртвовања за част и слободу. Милошев пример, као и приче о Лазаревој вечери и клетви, створили су моралну вертикалу. Та вертикала је права као стрела и води у царство небеско. Људи који слабо читају књиге подсмевају се царству небеском, као неком српском националистичком лудилу. Задобијање небеског царства на уштрб земаљских добара и славе општи је мотив европског средњевековног хришћанства.

Срби су особени по томе што вера у небеско царство није апстрактна тема којом се баве теолози. У одлучним тренуцима читав српски народ је склон да поверује да су неке ствари важније од живота и тренутне користи. Код великих и тешких историјских одлука Срби су се често питали са чим ће изаћи пред Милоша. Такав је тренутак био преврат 27. марта, непрактичан и неразуман по свему, осим по моралној узвишености. Они који би да се подсмевају свему, говоре о британском новцу, којим је наводно тај пуч плаћен. Није било тих пара које би могле да плате одушевљење читавог народа и једногласно одбацивање савеза с најмрачнијом историјском силом свих времена. Сабор СПЦ је објавио да се тог дана српски народ приволео царству небеском.

А данас? Да ли смо „недостојни историје наше”? Од Ракића су још строжи према свом народу били Владислав Петковић Дис и Радоје Домановић. У Домановићевој „Страдији” Србија је земља неспособних полтрона и лажних родољуба. Дисови „Наши дани”, најцрњи могући опис једног друштва, написани су 1910. године. Неколико година касније Срби су се показали не само као изузетно успешни у ратовању већ и као једна од најплеменитијих армија. Српска редовна војска није убила ниједног заробљеника. А какве то везе има с косовским заветом и Видовданом? То је она морална вертикала која води на небо. То је уверење да су национална и појединачна част скупље од живота. То је смелост да се стане насупрот најстрашнијих сила, као 1389, 1804,1914, 1941, 1999. године. Неки пут та смелост личи на мегаломанско лудило. Али није случајно да је, уз Милоша Обилића, највећи јунак наше епске поезије кавгаџија и бунтовник Марко Краљевић, а не неки лукави трговац и преговарач. За песму и мит јунаци су бољи од лукаваца. Срби у томе нису усамљени. Сетимо се филма „Храбро срце” и легенде и Вилијаму Воласу. Можда смо могли да будемо мање горопадни, а више скромни. Онда не би били тај народ, него неки други. Српски менталитет је одраз народа који је више пута пркосио великим царствима, не марећи за мале изгледе на победу. Такав непокорни став читавог једног народа повезан је с визијом Видовдана и косовског завета.

*историчар