Драме иза затворених врата

Нови вирус који је однедавно заразио планету, личи у ствари на зрак сунца: осветлио је густу прашину која у ваздуху лебди, а иначе се не види, констатује Ивана Хаџи-Поповић у свом новом роману „Кошмар око Ничеа”, недавно објављеном у издању куће „Албатрос Плус”. Роман говори о психологији злостављања, о драмама које се дешавају иза затворених врата многих породица и у четири зида, али и о односу полова и женским табу темама којима се бавила Вирџинија Вулф, иако ју је њена епоха за то сурово казнила. Такође, роман се бави и тиме шта се од тада, за сто година, променило (а није се променило ништа, тврди ауторка) и шта се данас дешава аустријској нобеловки Елфриде Јелинек, зашто је се плаше и називају скандалозном.

– Педофилија и инцест описивани у митовима, као и све врсте других злостављања, постале су изгледа уобичајене, наша стварност, нарочито данас када су све забране и сви табуи коначно пали. Мој роман открива шта је у основи свих злостављања и да ли је свако злостављање пре свега психолошко. Окрива и шта су последице злостављања: сексуалног, психолошког, физичког али и да злостављање нема пол, јер и жене имају своја оружја моћи над мушкарцима – каже Ивана Хаџи-Поповић.

Главна јунакиња романа је Алиса, алтерего енглеске књижевнице Вирџиније Вулф, коју су два полубрата старија од ње двадесетак година силовали од њене седме до двадест четврте године. Њена психоза и самоубиство су били последица тога. Ликови романа су и Фридрих Ниче, Сигмунд Фројд, Карл Густав Јунг, Херман Хесе и Вирџинија Вулф, сви изашли, према речима ауторке романа, из Ничеовог пера, мада је само Фројд упорно порицао да је Ничеа читао. Све њих ауторка романа назива „децом века” и објашњава зашто су они данас важни:

– Иако по епохи сви они припадају првим деценијама двадесетог века, то што су се на научни и књижевни начин бавили несвесним човека, његовом дубоком психологијом и тананим покретима психе, као нико до тада, чини да су ти психијатри и писци помакли границе у разоткривању мистерије психе која се, како је још Хераклит говорио, до краја ни не може одгонетнути. А од психе почињу све драме, како оне личне, тако и оне свеопште. Зато су „деца века”, на известан начин, и светионик модерног доба, па их роман осветљава и један век касније.

Вирџинија Вулф је почетком 20. века створила нов, психолошки језик фикције у литератури, а на жене је тада бацила и нов, смео поглед отварајући им огроман простор за бављење књижевношћу, простор који се огледао у значајној новини: да жене више не буду само мушки објекат већ средиште, да буду оне које носе збивања и тако у односу на мушкарце искажу своју различитост, каже Ивана Хаџи-Поповић.

– Колико се Вирџинија Вулф борила против мушке жеље да жени наметне мушке вредности, сликовито сведочи и чувена метафора о Шекспировој сестри: да је Шекспир имао сестру сигурно би и она била даровита, смела, маштовита као и он, али као женско не би имала прилике да учи ни граматику, ни логику, камоли да чита Вергилија и Хорација. Да је још узвикнула да се грози брака, од оца би добила батине, јер жена која се у шеснаестом веку рађала са песничким даром, била је несрећница што се бори против себе саме – објашњава ауторка романа.

Према њеним речима, психологија, психоанализа и психотерапија су готово магичне речи нашег доба, али не само нашег, јер иако се чини да психологија има кратку историју, њена прошлост је заправо веома дуга. Она наводи да се несвесно човека, које је у средишту све три „магичне речи”, помиње још у индијском Епу о Гилгамешу и у античким трагедијама…

– У Старој Грчкој било је више од сто психотерапеутских храмова где су се анализирали снови и дешавала изненадна излечења. Њиме су се бавили и Шекспир, немачки романтичари, Достојевски, Ибзен. „Филозофија несвесног” Фон Хартмана, објављена још половином 19. века, била је бестселер о којем је расправљано и у бечким круговима. А и Шопенхауерова и Ничеова филозофија бавиле су се несвесним и уништитељним, притајеним поривима у човеку док је француски доктор Пјер Жане, и пре Фројда, у психологију увео појам „подсвести” – додаје.

Ивана Хаџи-Поповић наговештава у роману да живимо у доба „последњих људи” Фридриха Ничеа. Да ли је заиста ово време „последњих људи”?

– Ниче се плашио „последњих људи”, оних „лажних” који „живе најдуже” и обожавају „наопаке вредности”, који су леђа окренули изазовним идеалима, који гледају у звезде а не виде њихово треперење. И презирао их је. Мени се чини да је свуда око нас њих све више и да је воља за моћ, коју је Ниче сматрао поривом што у суштини одређује човека, цео свет потпуно обузела. Питам се само да ли је већ касно да послушамо Ничеов савет и вратимо се утопији о „божанској животињи”, тој непогрешивој енергији која је човеку веома давно, у несигурном и суровом окружењу, помогла да опстане и себе обдари модерном свешћу. Да ли је касно да се вратимо тој енергији коју смо успут изгубили, и више у своју божанску животињу не верујемо – закључује ауторка романа.