Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Лепа Гагуна отишла је у рат за слободу уместо млађег брата

Како се млада племкиња с камена Катунске нахије код Цетиња борила за част и слободу
Василија Вукотић (Фото: Википедија

Чачак – Живот ми је до ратова текао својим редоследом. У кући родитељској, код Милице и Јанка, окупљали су се главари Црне Горе и о рату зборили. О чему би другоме?

Овако је у поратном добу, кад минуше дани чемера и страдања, беседила Василија Вукотић, кћи сердара Јанка, отиснувши се претходне деценије у војну за одбрану српске отаџбине уместо нејаког брата Вукашина, 12 лета млађег од ње, јер војвода са Чева, братственик с краљевским домом Петровића не имаше друге деце сем њих двоје. Ево како је лепа Гагуна сведочила о својим ратним стопама...

Отац ми је био из старе, знане породице Перка Вукотића, који је имао два сина, Стевана и Машана, а Стеван Петра и Мила, Машан – Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао кћер Милену, која се удала за књаза Николу и у историју ушла као црногорска краљица Милена. Од сердара Станка Машанова, мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене, ме је из миља звао Гагуна.

Шта је мене одвело на бојиште? То што сам била старија од брата. У то доба из појединих црногорских кућа у рату је било по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића ниједна. То је мучило мог оца, као да је био врло несрећан што нема мушке деце, али кад већ није имао одраслог сина, ту му је била кћер.

Школовала сам се на Руском институту на Цетињу. Нас девојака било је стотинак, училе смо на српском, руском и француском, спремале се за наставнике, али избише ратови против Турака. Куда би у таквим приликама могле да оду младе девојке, задојене родољубљем, ако не не бојиште или бар војну болницу. Од првог дана рата у болници била је и моја мајка Милица.

Минуше дани и у прве две ратне године оца сам видела само четири пута. Дође, најпосле, на Цетиње крајем јуна 1915. сломљен умором и несаницом. Безмало, три месеца у борбама. Неки војници изгинули, рањених и више, а зло тек долази. Из појединих црногорских кућа изгинуле и по три-четири мушке главе. Једног дана, на Цетињу, рече ми: „Спреми се, Гагуна, од данас ћеш са оцем. Где будем ја, бићеш и ти.”

То је била заповест сердара Јанка Вукотића, који је на месту начелника Врховне команде Црногорске војске столовао од јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво, а од 1919. примљен у Војску Краљевине СХС и 1926. унапређен је у чин армијског генерала. У том чину је и преминуо 1927. у Београду као армијски генерал, са Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Куд су војнички богази водили сердареву миљеницу, једину жену која је учествовала у Мојковачкој бици? Да гледа рањенике с Дечића које су пренели у Подгорицу, из Пљеваља оде у Чајниче. Прваци тог места ћутаху, забринути. „Послушајте ме”, рече сердар. „Видим да ми нисте поверовали, али оставићу овде моју кћер Василију. Смирите се и не бојте се, са вама је она.”

А онда је дошла Мојковачка битка са Швабама, о Божићу 1916. Војска Краљевине Црне Горе, под заповедништвом сердара Јанка Вукотића, јуначки се одупрла Аустроугарима. Све српске јединице прођоше кроз Скадар, чекају бродове за Крф. Мојковчани су држали положаје све до 21. јануара, кад је стигло наређење да се разиђу „јер војска више не постоји”, Црна Гора je капитулирала. Василија беше једина жена учесник битке на Мојковцу.

Прође вихор, стиже слобода, и шта би још. То у својој повесници „Жене Солунци говоре” описује чачански књижевник Антоније Ђурић...

Пошто су сви њени одведени у ропство, удала се за доктора Ника Мартиновића, али је њега 1926.  убио Душан Рогановић, те оста удова. Обећала је 50.000 динара ономе ко ухвати убицу, или 100.000 ако га властима преда живог. Кућани сердара Јанка додали су, у своје исе, награду од 50.000 динара, а 50.000 понудила је и Муслиманска банка у Мостару јер је убица Мартиновића имао и нека непочинства у Херцеговини, па је Мартиновић убијен у некој заседи 1927. године.

Василија се, неколико година касније, удала за прослављеног генерала Блажа Врбицу. После смрти Врбице, Василија је живела усамљено у Улици мајке Јевросиме у Београду, где је Ђурић, у њеном стану, забележио ову исповест. Умрла је 20. новембра 1977. у 81. години.

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

milo
Kada su negde posle II Sv.rata zapucali da prose devojku iz jednog sela sa juga Srbije, gosti iz Katunske nahije, pošto su zaseli za trpezu, počeli su da se po običaju hvale ratnim podvizima. Domaćini slušaju o posečenim turskim glavama, uspesima CG vojske u drugim bitkama. U jednom momentu domaćin uastane i donese jedan veliki krastavac, pokaže ga gostima i reče: "Ovo sam ja uzgajio u mojoj bašti". Naravoučenije nađite sami.
Mira
Vasilija je poslana u rat da se ne rizikuje zivot muskog naslednika u porodici. Sta o tome mislite? Vi komentsrisete Mojkovacku bitku o kojoj se sve moze procitati. O vojnicima - crnogorskoj Vasiliji i srbijanskoj Milunki se malo moze procitati!
nikola andric
U ratovima ginu ''mladi muskarci'' dok je njihov nedostatak jednak nedostatku ''mladozenja'' u odnosu na zenski rod. Otuda i ''institucija miraza'' za kupovinu ''zeta''. Posto je ta (kauzalna) veza presla u vrednosne socijalne katetegorije tako da i sestre najvise obozavaju brata. ''Navike'' postaju tradicija pa su i dan danas muskarci u Srbiji ''mamine maze''. Ne zele da se odreknu svoje ''drustvene pozicije'' pa im je ''rodovska jednakost'' slicna ''silovanju srpskog jezika''.
Саша Микић
Институција мираза нема везе са недостатком мушкараца и сеже далеко у прошлост. Пошто је син наслеђивао, а ћерка није имала никаква права то је био један од начина и да се ћерка обезбеди. Што се тиче ''маминих синова'' они су стекли такав статус тамо где су жене, уместо за вољеног мушкарца, који је погинуо у рату, морале да се удају за било кога, јер су друштвене околности тако захтевале. Када би родиле сина онда су пројектовале своју љубав, уместо на мужа, на сина.
Немања О.
Слава јунацима Мојковачке битке и хвала.
@Nemanja
Slava junacima i junakinjama iz Prvog svetskog rata!
Darko
Bitka na Mojkovcu je bila bitka za Crnu Goru-srpska vojska je vec bila daleko.
DJURA NIKOLAJEVIC
Crnogorci su polozaje kod Mojkovca drzali 2 meseca pre same bitke uz stalne manje sukobe sa neprijateljem tako da njih tamo nije bilo Austrijanci bi mnogo ranije dosli do Albanije i presekli put srpskoj vojsci prema Skadru. Nije u redu sto danas neki hoce da to pedstave kao zrtvovanje Crnogoraca zbog Srba oni su to uradili i zbog sebe, sprecavali neprijatelja da prodre dalje u Crnu Goru, Hvala im.
Драган П.
Нетачно. Српска војска је тада била у Албанији, што није тако далеко. Евакуација на Крф почела је тек недељу дана након битке.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.