Недеља, 24.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: 80 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА БОРБЕ ПРОТИВ ФАШИЗМА

Право на отпор и побуну

Ужички партизански одред „Димитрије Туцовић”

Данас, када су недавне идеолошке поделе у свету замаглиле величину и суштински значај победе (1945) над једним пројектом доминације светом и када се релативизује значај победе над тим истим пројектом 1918. године, има ли места да се запитамо да ли је народ коме припадамо бирао и онда и тада праву страну историје? Да се питамо да ли је после победа у та два рата пружао руку помирења побеђенима без масовног реванша и освете?

Да ли треба да се у име нечега одричемо права на сећање да је некада постојала традиција борбе за ослобођење, против воље силника који би да поробе, да раздробе, да униште и потру један народ и претопе га, на његовом тлу, у нешто друго, послушно и без свести о себи? Или да све што има од природе и од свог труда створено преда другоме по праву наметнутом силом оружја? Подсетимо, једино је територија окупиране Србије била обавезна да плаћа контрибуције окупатору за издржавање његових трупа.

И онда и сада било је скептика, оних који су били за приклањање сили у нади да ће она бити милостива и да ће бити места под сунцем и за један мали народ и њему блиске. Ако су они тада само могли да нагађају, историчари су пронашли одговоре какви су били планови великих. За Србију, као и за српски народ у Босни и Херцеговини, планови Аустроугарске почевши од 1906. године били су уништење, свођење српске државе на марионетски патрљак и расељавање компактних српских маса источне Херцеговине и Босне. Судбина опстанка Југославије и српског народа није била запечаћена тек након 27. марта 1941.

Одлука да за њу „нема места у новом поретку, као ни за Грчку, и да обе морају бити кажњене била је донета још у јулу 1940. године. Све претње и притисци од пада Француске па и пре били су са циљем, када дође тренутак да се поставе коначни услови, да то буде без отпора. Шах-мат, речником шахиста. У планове о разбијању Југославије и свођење Србије на потчињени „пашалук” све нове границе већ су тада – 1940. биле исцртане. Извори историчарима казују да то није било последњи пут да се иза сцене, у кабинетима моћних, креира судбина малих, па и ове данашње земље. Сетимо се сведочења Вилија Вимера канцелару Шредеру 2000. године, о чему је више пута писано.

Да ли су самоникла герила, одлука да се настави с отпором у крилу Југословенске војске и припреме КПЈ за устанак билe легитимнe или је требало поштовати право окупатора до мировних уговора? Да ли се требало беспоговорно потчинити сили која је своју операцију назвала „казна”, бомбардовала и претворила у рушевине „отворени град” (Београд), извршила распарчавање и прекрајање земље пре мировних уговора, повредила ратно право у одредбама капитулације југословенске војне силе, дакле све оно што је инкриминисано као ратни злочин лидерима Рајха у Нирнбергу?

Да ли је сила која је насрнула на животе целе јеврејске заједнице, мањинских група и политички неподобних завредела поштовање? Да ли је било легитимно да јој се супротстави јер је бој слободољубивог света још увек трајао и није посустајао? Иза силе наступали су клијенти, острашћени у својој патологији. Уништавали су, бацали под лед, у јаме, затирали национална обележја, рушили ратна гробља и споменике. Да ли је томе требало рећи не, успротивити се, оружјем бранити опстанак?

Мада и данас, с оволике дистанце и ламентирања о изгубљеном веку, изгледа да је једна традиција била погрешна, никада нећемо то моћи да проверимо у пракси. Да нас је неко други ослобађао, да ли би до 1989. године можда били део једног другог света? Многи су путеви којима би се одвијала та историја „ако”, али нећемо моћи да је проверимо, изузев да је сада, у новим условима, поново живимо, а неко наново одлучује.

Деценијама су на простору Југославије после 1945. године били обележавани изабрани дани устанка у појединим републикама, најчешће догађаји где су се могле идентификовати активности предвођене члановима КПЈ или неки датуми директно повезани с одлукама Политбироа ЦК КПЈ о припреми устанка 22. јуна и позива на борбу 4. јула 1941. године. Све оно друго, самоникло, народно или од припадника других формација, а у истом циљу и на трагу бунта и борбе за опстанак било је некако склањано у страну, прећуткивано у новим традицијама и симболима ослободилачке борбе. Тако је и 27. март као симбол почетка отпора добио једну нову интерпретацију и хронологију.

Прославе којима се обележавао изабрани дан устанка, с печатом оптимизма према скорој будућности после обнове, губиле су на уверљивости у сусрету с политичким и економским кризама, пропламсајима национализма па и сепаратизма. Ратна генерација се биолошки трошила и са забринутошћу пратила урушавање свог ратног напора и дела. Из уста нових политичара све је звучало као истрошен клише уз поруке које су имале више дневнополитички садржај.

Историја као да се поиграла с победницима. Генерације победника из 1945. године поделиће судбину победника из 1918. године. Почело је склањање са сцене и гурање у сенку. Није било више у обичају да се на државној телевизији обележава одлазак истакнутих ветерана, народних хероја, команданата. Њих су се сећали само чланови породица и блиски пријатељи, ратни другови. Затамњен је смисао некадашњег отпора, бунт, инстинкт за победу правде над неправдом. И живима и онда палима наметнута је од деведесетих стигма за комунизам, бољшевички терор и све неуспехе једног времена и система. Објективне околности па и властита сећања постајала су непожељна.

Таквом стању допринело је упорно негирање да се у Југославији повео ослободилачки рат против окупатора и његових домаћих савезника, али и грађански рат између фракција покрета отпора. Нерасветљено, потиснуто, ово питање тињало је испод површине, а када је провалило, као и увек у таквим околностима, одлазило се у крајности. Нерасветљена је остала и политика реторзије и револуционарни терор после ослобођења над политичких противницима, али и стварним сарадницима окупатора. Није било компаративних студија са европским искуствима на тлу ослобођених земаља, али и праксе у окупираној Немачкој после 1945, праксе у Италији после 1943, касније Јапана.

Србија, традиционално бунтовна или „уротничко гнездо”, како су је обележавали аустроугарски државници, а касније Хитлер, јесте имала тај потенцијал отпора. Није се случајно руководство КПЈ одлучило да из Београда 4. јула 1941. позове на устанак. Генерални секретар напустио је Загреб и Хрватску и дошао баш ту, у срце Шумадије. Једнако тако пуковник Михаиловић, који одбија капитулацију и предају, бира исти простор да 13. маја пободе барјак отпора и окупљања.

Млади официри око њега васпитани на традицијама ослободилачких ратова тешко су поднели пораз, желе реванш. Исто је расположење у масама које следе устанички позив КПЈ. Тада, те 1941. године у касно пролеће и лето сви желе исто. Непријатељ ће бити неумољив и према једнима и према другима. За окупатора они су били бандити са два имена. Његови домаћи сарадници прогоне и једне и друге. Жандармерија спречава и пуца и на једне и друге. Тако су разумели своје позвање и дужност чувања реда и „државе”. Пуцали су у мају на Дрини, а 7. јула у Белој Цркви покушали су да спрече агитатора устанка, комунисту Жикицу Јовановића Шпанца. Плануо је хитац који ће обележити тај дан, дан који ће се у Србији славити као дан устанка, дан по коме ће се давати имена улицама, школама, радним организацијама. Много година касније отварало се питање избора овог догађаја као преломног или симбола, насупрот каснијим, масовним августовским или септембарским борбама и успесима који су остварили прву велику ослобођену територију у окупираној Европи.

Историографија је већ поодавно обелоданила да је проглас с позивом на устанак од стране КПЈ био најдиректније инициран директивом Комунистичке интернационале 1. јула и Стаљиновим говором од 3. јула 1941. У том позиву истицало се да је „куцнуо час када су комунисти дужни подићи отворену народну борбу против окупатора”. Тито је то и предвиђао када је 13. маја депешом јавио Москви да ће устанак отпочети оног тренутка када Немачка нападне СССР. У Србији је Покрајински комитет донео своју одлуку о припреми устанка већ 23. јуна, а позив на устанак обзнанио 5. јула.

Пре тог сигнала рат се на просторима источне Херцеговине водио већ од 3. јуна, готово месец дана самоорганизовани народ, његове природне локалне вође и официри, појединци чланови КПЈ избегли из градова стају уз своје сусељане против отвореног усташког терора и истребљења. Народ је у планинским збеговима, а наоружане чете уништавају мање и веће гарнизоне. Ту почињу и први сукоби са италијанским окупатором. У западној Босни, око Санског Моста отпор у више села букнуо је већ око Ђурђевдана, као и касније на „Тромеђи”, где се стварају герилске групе и одреди да заштите народ од погрома. Био је то „пролом”, ако употребимо Ћопићев наслов романа и његов садржај. Борба за очување голог живота.

*доктор историјских наука

Коментари29
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Meta Perar
Kao što rekoh , čitaj taso šire i druge izvore .Danas to bar možeš, jer dolazi kraj komunističkim lažima.
Meta Perar
Čitaj ,taso malo van komunističkog okvira.Čitaj koga su bacali u jame u hecegovini .Decu i žene .To su radili zlotvori poznati kao narodni heroji .đilas, dragica pravica pa i s. kovačević.ako nisu oni bacali u jame decu i žene bacali su po njihovoj naredbi.Pasje groblje , lijeva skretanja,ubistva u Beogradu i okolini i svim delovima Srbije po okončanju rata .Nisu dozvoljavali da se pobacani Srbi u jame od strane njih kao i od ustaša dostojno sahrane .Braniti takve ubice je Božji greh.
Tasa
Tema teksta je pravo naroda na otpor i pobunu.Istoriske cinjenice su da su partizani digli ustanak , oslobodili JU i Srbiju i da su Talijani 1943 i Nemci 1945 u Sloveniji pred njima polozili oruzje. Vase maliciozne i nesuvisle tvrdnje o Bugarima, Madjarima, Turcima, Ukrajincima, Fincima itd. ne mogu da poniste cinjenicu da je jedino partizanski ustanak svrstao JU-Srbiju u front velikih Saveznika i pobednika WW2 i to niko, ne moze da ospori. Cinjenice su neosporno utvrdjene istine, ne ideologija.
Stojan Jović
Kao početak ustanka treba da se obeleži dan kada je obavljen prvi napad na nemačku vojnu formaciju. Nije bitno ko je to uradio. 7. Juli je dan početka bratoubilačkog rata. To treba da zapamti i da se ne ponovi. To ne može biti praznik.
Леон Давидович
Разлози за устанак Српског народа били су различити наростору Србије и НДХ. На простору НДХ убијени су и прогнати бројни Срби пре избијања устанка, сасвим мирни грађани убијани су без икаквог разлога ро јест једини разлог је био припадност српском народу.Зато је устанак био тако масован и у добром делу стихијски и КПЈ уопште није рачунала на такву масовност устанка већ је њихова процена била могућност мањих герилских одреда и диверзије. Али масовност устанка била је изненађујуће велика.
Катарина Крстић
Мислим да се мора наћи нека друга формула за национално помирење. Овакви покушаји да се Аустроугарској и Ватикану припише победа у Првом светском рату, накнадо, усисавањем српске славе са Цера,Колубаре,Кајмакчалана,Солуна... и да се дâ јединицама под командом некадашњих АУ нижих и виших официра и војника који од 1944. харају Србијом, може само да изазове отпор. Реторички: Која је то КПЈ у источној Херцеговини јуна 1941? (Што се црним задоји ђаволом, обештра се њему до вијека - Његош.)
Tasa
Zasto vi i vasi ne oslobodiste Srbiju? U kakvoj su vezi Cer, Kolubra, Kajmakcalan, Solun sa bitkama i borbama WW2 Uzickom.Repu.Igmanski mars, Neretva, Sutjeska, Drvar, Bitka za Srbiju, Sremski front, koje su vodili partizani? Cercilu i Ruzveltu nisu smetale razlicite ideologije i nacionalnost. Bilo im je vazno ko se bori protiv fasista.Tito je 1944 amnestirao cetnike i ustase i svako ko nije okrvario ruke mogao je da ucestvuje u oslobadj.JU. Neki su prihvatili, drugi nastavili borbu do-poraza.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.