Недеља, 19.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зита Перл – сведок злочина Холокауста

У тренутку избијања рата Зита је била студент и добро памти трагичне догађаје тога времена. Затварана је и мучена, у рату је изгубила оца и четворицу од седморо браће
Зита Перл данас (лево), Породица Перл, мајка и отац са синовима и ћерком (Фотографије: Никола Тумбас и приватна архива)

Суботица – У Суботичкој синагоги, на комеморацији Јеврејима који су 16. јуна 1944. године одведени у логоре, да се четири хиљаде њих никада не врати, Зита Перл је са 103 године била најстарији учесник. Сваке године у јуну долази из Београда у родну Суботицу како би и тим гестом одала почаст за 46 чланова своје уже и шире породице побијене у Холокаусту. Последњих година, уместо ње, у Суботицу долази њена кћерка да 18. новембра положи цвеће на споменик „Балада вешаних”, подигнут у спомен на 15 младих родољуба и комуниста обешених на тај дан 1941. године. Међу обешенима био је и Зитин најмлађи брат, Гелерт Перл.

Сурове године двадесетог века задале су Зити многе ударце. Затварана је, подвргавана испитивању, одвајали су је од породице, судили јој, крила се од људи, али је она све то преживела и данас остала један од ретких сведока времена зла. Била је већ млада жена, студент два факултета, када је рат почео и добро се сећа сваког страшног тренутка.

Њена прича почиње у лето 1941. године, када су је родитељи склонили код рођака у Будимпешту јер је полиција долазила у претрес станова. Али тамницу није избегла.

„Полиција је дошла по мене 19. новембра и затворила ме у ћелију где су по зидовима милеле стенице. После поноћи два жандарма одвела су ме на станицу и ујутру довела у Суботицу. Ишли смо право у Жуту кућу (некадашње седиште полиције). По ходницима су били људи, међу њима сам препознала неколико мојих бивших ученика који су лежали на крвавим крпама. Увели су ме у собу где је већ било пет жена, рекли ми да легнем на сламу пуну бува и покрили ме коњским ћебетом. Није смела да се проговори ни реч, али када сам легла, жена која ми је била најближе пружила је руку испод ћебета и стегла ми песницу.”

Наредног дана сазнала је да је оптужена за неверство против државе. Испитивање је, каже, изгледало овако: неки човек је писао за столом, а иза ње стајао други с корбачем чији су кожни крајеви имали оловне завршетке.

„Нису ми поставили ниједно питање, само ми је речено да потпишем папир. Рекла сам да желим прво да прочитам. Он је рекао да морам да потпишем, и то је било саслушање.”

Пуштена је кући, али уместо олакшања, у дому јој отац саопштава како јој је управо обешен најмлађи брат.

„Идућег дана са браћом сам ишла на Јеврејско гробље. Носили су лопату да згрну снег и причали су ми како су сахранили 10 Јевреја. Све сам их познавала – најмлађи је имао 18 година, син рабина др Герсона. Мој брат је имао 22 године, био је на четвртој години студија медицине у Загребу. Он је био скојевац. Браћа су ми причала да су их умотали у ћебе и тако бацили у раку.”

Зита потиче из сиромашне и многочлане породице са осморо деце, у којој је она била једина кћерка. Црту непокорности и осећања правдољубивости понела је из дома: њен отац Лајош Перл, из имућне трговачке јеврејске породице, мимо свих друштвених правила и очекивања заједнице, оженио је сиромашну Буњевку Катарину Миланковић. Након тога породица је живела веома скромно, али то није била препрека да шесторо деце пође на факултете. Браћа и сестра међусобно су се финансијски испомагали на студијама, тако да је 1940. године петоро деце стекло универзитетску диплому. Шести, Гелерт, био је на четвртој години медицинског факултета.

„Балада вешаних”, рад Нандора Гилда

Након пуштања из Жуте куће, тадашњег седишта полицијске управе, Зити је било забрањено да напушта град. Суђено јој је 1943. године, али је због недостатка доказа ослобођена. С почетком рата њена браћа одведена су на принудни рад. „Шандор и Ипољ су били у Бору, одакле су побегли у партизане. Лехел је био на Источном фронту”, каже Зита. Кћерка Весна овде допуњује причу коју је сазнала тек по смрти ујака Лехела, када је до ње дошло његово сведочење представнику Јад Вашема.

„Лехел је на принудном раду добио тифус и тифусари су премештени у једну бараку. Под температуром од 40 степени успео је да испуже из бараке, коју је наредног јутра војска запалила. Лехел је преживео и враћен је у заробљеништво, одакле је послат на Источни фронт да испред немачке војске чисти минска поља. Одатле је успео да побегне у дубину Русије. До краја рата као лекар је био са руском војском и онда се вратио у Суботицу. Као пулмолог, прво је радио у Сурдулици, а потом до краја живота у Антитуберкулозном диспанзеру у Београду”, прича Весна.

Брат Атила погинуо је у Мађарској у бомбардовању. Брат Колож је одведен у Будасек, а одатле у немачки логор Гунскирхен, где је убијен. Елод је у то време ожењен Едитом Милер и чекају прво дете. Радио је као ветеринар у мађарском делу Словеније, одакле је одведен у Аушвиц. Из сведочења преживелих логораша породица је тек дуго година након рата сазнала да га је у логору усмртио немачки официр који га је ставио на даску преко јарка и газио по њему док му није сломио кичму. Његова трудна супруга такође је убијена у Аушвицу. Имала је 21 годину.

Ратне године Зита, сама, са остарелим родитељима, проводи у Суботици, све док средином 1944. није с оцем одведена у гето, где их смештају у кућу са још 36 жена и деце. Гето је ликвидиран 16. јуна 1944. године и од тада у Суботици више није било Јевреја. На дан транспорта Зита, као дете из мешовитог брака, добија пропусницу за излазак из гета, и то захваљујући Јосипу Халблајну, човеку инфилтрираном у суботички Гестапо по налогу комунистичке партије са задатком да доставља информације и спасава људске животе, кад год је то могуће. Оца више никад није видела.

Крајем августа браћа Александар и Ипољ успели су да побегну из радног логора у Бору и да се прикључе партизанима.

„Једног дана група од два војника с официром банула је у стан, претресајући га и тражећи бегунце. Били су груби и најавили су да ће се вратити”, прича Зита. После непријатне ноћне посете истог официра она се склања у породицу Милене Ицић, другарице из детињства, која живи с мужем пекаром у Александрову, предграђу Суботице. Скривена махом иза старе пекарске пећи, дочекала је 10. октобра ослобођење Суботице.

Наредне две године мајка и она чекале су одведене чланове породице, али већина драгих лица више никада нису прешли кућни праг. Три брата су се вратила, а отац, четири брата и укупно 46 чланова уже и шире породице нестали су у Холокаусту. У међувремену, дочекивале су, храниле и помагале оне који су чудом преживели логор, али нису имале никог свог да их дочека.

Натпис поред „Баладе вешаних”

Живот се постепено наставио, Зита је стекла своју малу породицу, супруга и кћер. Постала је професор Прве економске школе у Београду, потом директорка Четврте економске школе, а до краја радног века радила је у Југословенском заводу за проучавање школских и просветних питања. Породица се увећала за два унука, снаху и две праунуке, али остала малобројна у односу на велику породицу из које је потекла и чији су млади чланови били пред оснивањем својих породица.

Зита Перл данас је међу ретким сведоцима времена које је изнедрило један од најтежих и најневероватнијих злочина у новијој људској историји, међу оним реткима који су преживели и памте његове трагичне моменте. Нажалост, то време је сведок многих много тежих прича које више нема ко да исприча. У име свих невиних који су нестали у страхотама фашистичких погрома, и ово сведочење је мали допринос да се то зло време не заборави и никада не понови.

„Зитовчићи”

Док је радила у школи, ученике којима је била разредни старешина звали су „зитовчићи”, а ћерка Весна додаје да кроз читаво детињство памти да је суботом и недељом кућа била пуна деце која су живела по интернатима или у слабијим условима и код њих долазила на ручак.

Њени бивши ученици, сада већ и сами у поодмаклим годинама, и даље јој долазе у посету.

Ћутање

„Док сам одрастала, нисам знала за ове приче, за ову породичну историју. Врло су ме заштитили. Имала сам већ своје унуке када је за потребе фондације ’Клем’ требало да приложим документацију, да напишем њену причу, тек тада сам и ја сазнала детаље”, каже ћерка Весна.

Братанац

У тренутку избијања рата брат Атила имао је супругу и дете. Његов син је са мајком отишао да живи у Мађарску, име променио у Ђерђ Петри и, као песник, преводилац и новинар, постао је носилац највишег државног признања Мађарске, награде „Кошут”, која се додељује за изузетне доприносе у култури.

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Нада Латиновић
Изванредан фактографски текст новинарке. Потресна прича породице Перл. Лепо је што Јевреји поштују своје жртве немачке чизме у Другом св.рату, пописали их, подигли им споменике, одржавају комеморације. Нико се није сетио да је управо 5. јула 1941. званично је отворен Бањички логор, где је усмрћено хиљаде Срба из Београда, а потом из целе Србије, Јевреји и Роми. Да се не помињу остала стратишта.
Саша Микић
Логор на Бањици је по наредби Немаца отворила Управа Града Београда. Команда логора је била немачка, а логор је пола био за оне, које је ухапсио Гестапо, а друга половина за оне, које је ухапсила Специјална полиција. Чак ни логор на Сајмишту није био усташки, већ су га, по ''одобрењу'' власти НДХ, отворили Немци на територији НДХ. Немци су управљали логором до маја 1944. када су га предали Усташама. Они су га водили све до октобра 1944. само 5 месеца. Иначе у Србији је било још логора.
Boba
Je li to bio Ustaški logor u Banjici za likvidaciju Srba, Jevreja i Roma? Neka mi neko pojasni.
zvuk neispuštenog krika
Privilegija je biti žrtva osuđenih zločinaca. Privilegija je moći da ispričaš svoje stradanje. Devojka, vršnjakinja Zite Perl iz vremena stradanja, kojoj, primera radi, inspektor iz 29-og torturom iznuđuje priznanje, i trajno joj podmuklim udarcima (da ne ostanu vidljivi tragovi) uništava moždane ćelije - po čemu je manje žrtva? Kriva? Pa po zakonima tog vremena i prostora i Zita Perl je bila nešto kriva. Kad se bolesni zakoni zamene zdravim mnogi krivci postanu žrtve.
Drazen P.
Holokaust je lekcija o tome kako ludilo jednog čoveka može da zahvati čitav narod. I treba da se priča o Holokaustu, da se za 100 godina ne pojave "istoričari" koji će govoriti kako su brojke žrtava preterane. Dok potomci žrtava dobijaju najviše državne nagrade za doprinos kulturi te Nobelove nagrade, za Hitlera su predstavljali pretnju.
Dusan
Strasne sudbine ljudi kao podsecanje da se nikad ne dozvole slicna zla…ovakvim lekcijama bi trebalo uciti decu tokom citave srednje skole kako bi klica raxuma i humanosti mogla da opstane i svet postane bolje mesto

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.