Среда, 20.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Има ли спаса за студије србистике

Наше студије језика и књижевности су претежно тако конципиране да се студенти оспособљавају за научни и истраживачки рад, али су потребе тржишта сасвим другачије
Драган Стојановић

Ових дана је завршен први конкурсни рок на факултетима у Србији, а интересовање кандидата за студије српског језика и књижевности, или српске књижевности и језика, никада није било мање. Према подацима објављеним на сајтовима високошколских установа – Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду и Филозофског факултета у Нишу – за ове основне студије на 393 слободна места, на сва три поменута факултета, пријавило се укупно 128 кандидата. Дакле, ни трећина од планираног броја! Додуше, на неким факултетима кандидати наводе још другу и трећу жељу, што коначан исход уписа тек незнатно може да поправи.

Пад интересовања за студије српског језика и књижевности прати се већ неколико година уназад, али оно што недостаје нису статистички подаци већ критичка анализа ових поражавајућих чињеница, тим пре што наведени студијски програми превасходно школују наставнике за наше основне и средње школе, и то за предмет са, барем у основним школама, највећим недељним фондом часова, уз математику. Вероватно је управо то један од главних разлога за непопуларност, посебно ако се имају у виду материјални положај наставника и њихов углед у друштву, али и општи тренд да знања која не доносе велику материјалну добит нису пожељна. Иако је све ово подједнако важно, покушаћу да изнесем нека размишљања о томе шта сами србисти могу да учине за ову ствар.

Како сам и сам родитељ једног малог матуранта, познато ми је да Српски језик и књижевност не спада међу омиљене предмете у основној школи – деца га оцењују тешким, компликованим, незанимљивим итд. Разлог лежи у обиму и садржају градива које се обрађује, али и у начину његове презентације. Податак вредан пажње јесте и да деца виших разреда основне школе често траже приватне часове, што довољно говори о размерама проблема. Тако се већ доста рано ствара одбојност и према предмету и према његовом садржају. Део решења би свакако био и приступ по коме би се читалачке навике више развијале на примерима дечје књижевности, граматичке категорије уводиле имплицитно, а више времена одвојило за развијање културе изражавања и увежбавање правописа.

Иако се не може узети као јединствен став целе основношколске популације, овакав доживљај једног од главних предмета забрињава. Лично ме далеко више брине то што на видику нема озбиљније реформе наставних планова и програма те метода рада која би се ухватила укоштац са овим проблемом. Додуше, озбиљније реформе програма нема ни на високошколским установама, чиме се затвара круг у коме се предају и изучавају традицијом успостављени садржаји на опет традиционалан начин. Не спадам међу људе неосетљиве на традицију, али ми овде говоримо о популацији деветнаестогодишњака које треба придобити за једну друштвено веома битну ствар.

Подразумева се да се изучавање граматичке норме српског језика, у синхроној и дијахроној равни, као и канонских дела српске и светске књижевности не доводи у питање, али је данас за младог човека кључно питање која су то практична знања и вештине које ће током студија стећи. Да ли је довољна оспособљеност за анализу реченице или књижевног дела? Данас више не. У наставним програмима се морају наћи предмети који студента припремају за различите радне задатке у штампаним и електронским медијима, установама културе, научноистраживачким институцијама, органима локалне самопуправе итд., тако да је потребно видиљивије уравнотежити однос између теорије и праксе. Осим тога, корените промене у универзитетској настави, сматрам, треба да почивају на два принципа – повећању степена изборности, са тренутно минималних 20 одсто, и увођењу двопредметног модела студија. Задовољавање ова два услова усмерило би студенте српског језика и на друга подручја, нпр. новинарство, комуникологију, културологију, политикологију и сл. Осим што би значајан део курикулума сами креирали, освајање нових компетенција их у исто време чини пожељнијим и на тржишту рада. Да не говорим о томе да би овако конципиране студије могле да се усагласе и са индивидуалним плановима студирања.

Када је пак реч о двопредметном моделу студија, он не сме да се постави као алтернатива оном једнопредметном, који свакако ваља очувати. Двопредметне студије омогућују да се помире жеље, склоности и амбиције, али и да се по њиховом завршетку лакше дође до посла. Тако, уместо избора између студија српског и неког страног језика, могуће је студирати их напоредо, наравно у границама од 240 ЕСПБ за четворогодишње студије. Могао бих да замислим комбинације предмета који припадају различитим научним пољима и областима, али се у том делу и наше законодавство мора променити, како би студенти добили и два излазна профила, један главни и други помоћни. Ово је пракса у многим земљама Европе.

Истини за вољу, наше студије језика и књижевности су претежно тако конципиране да се студенти оспособљавају за научни и истраживачки рад, али су потребе тржишта сасвим другачије. Различити модели студија би могли помирити овде две крајности – једнопредметне студије су одлична основа за образовање научног подмлатка, док су двопредметне студије прилагођеније захтевима послодаваца, који траже различите компетенције од својих запослених.

Често се чују коментари да овакви програми иду на штету струке. Ако се програми пажљиво осмисле, то не мора бити тако. Али бих се овде запитао ко ће сачувати нашу струку ако из године у годину будемо имали све мање студената, и то студенте који се уписују без икакве селекције и који са све мање предзнања долазе на факултете. Ово променити биће прави изазов. Куцнуо је (последњи) час да се овом проблему приступи системски и свеобухватно, уз пуно уважавање и затечене ситуације али и друштвених потреба, без сувишне идеологије али с јасним циљем. Можда би баш са универзитета требало да крене искра промена које ће захватити цео образовни систем.

Редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду

Коментари15
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Код наас јее оадавно протееарно ссрпсско писмо, а сада и језик
Најавжније је најпре нормирати и српски језик на наачин каако је норрмиран сваки други језик у свету. Језик који има двојност у писму и изговору је и нациоанлно и парактично погубан пут у нестајање и српског писма и српског језика. Ако поглеадмо исписе у свим нашим местиам, српски ејезик и писмо или не постоје или постоје у мизрним прроцентима. Страни језик и страно писмо (најчешће хравтска абецеда) прекрили су све исписе у српским продавницама, банкама, на нашим јавним местима.
Српску ћирилицу је отерало двоазбучје
Српско писмо су протерали српски лингвисти уводећу у српски правопис двоазбучје. А то други нормални лингвисти у свету не раде.
Бубица
Професори и научна јавност, заједно са САНУ, морају бити много активнији и извршити притисак на извршну власт да под хитно учини нешто по питању српског језика. Нашим немаром багателизујемо вриједност једног од најбогатијих и најљепших језика Европе. Ко ће га чувати ако не ми?
Виталиј Ликић
Уз уважавање ставова из текста, подсећам да су студије српског језика и књижевности изузетно захтевне, а по њиховом завршетку, перспектива за младе људе је поражавајућа. Запослити се у школи легалним путем је немогућа мисија. Конкурси се појављују само про форме, пошто је место већ попуњено .Горко лично искуство родитеља младог човека који је завршио студије са високим оценама. Србисти у овом друштву нису цењени, а они носе идентите нације.
Tuja
Doci cemo u situaciju da za 15 godina nece imati ko da drzi casove nasoj deci jer se svi danas skoluju za neke menadzere.
Lidija
Ko da radi za malo vise od minimalca? Vise novca se zaradi branjem malina i konobarisanjem. Bedinovanje je takodje trazenije cenjenije i bolje placeno. U skolama radi obrazovana sirotinja. Mladi a obrazovani ne zele da budu sirotinja.
Nepotizam i neznanje
Na beogradskom Filoloskom, na primer, na srpskim katedrama pojedini profesori licno ispituju svoju decu - studente, a zatim pokusavaju da ih tu i zaposle. Akreditacija tog fakulteta je upravo uradjena, ali je sve prepisano iz stare, jer nema ko da uradi reformu ka potrebama trzista. Ne znaju i/ili nece. Zato na tim katedrama ima vise nastavnika nego studenata prve godine.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.