Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: Соња Ђекић

Камером лови и неухватљиве снове

Млада редитељка освојила је међународну публику и награде документарним филмом „Косма” о мрежи радио-станица које су дуго једине спајале српске средине на Косову, а њен нови пројекат посвећен је уметнику Владану Радовановићу
Соња Ђекић (Фотографије из личне архиве Соње Ђекић)

Неки занимљиви, изузетни, а опет не толико славни људи временом би (незаслужено) утонули у таму заборава да није преданих документариста оштрог ока и широког срца, попут Соње Ђекић, тада још Благојевић, младе редитељке, сниматељке и сценаристкиње. У својим филмовима сачувала је, поред осталих, сведочанство о чудесном подухвату спелеолога Милутина Вељковића („Спелеонаут: Под каменим небом”, 2018), који се у лето 1969, кад су погледи целог света били упрти у небо у време освајања Месеца, спустио под „камено небо” неистражене пећине Самар на југоистоку Србије и тамо провео 15 месеци, ушавши тако у Гинисову књигу рекорда. Забележила је дирљиву причу о Американцу Џозефу Аронеу, кловну званом Џо Мама („Мој друг Србија”, 2008), заљубљеном у нашу земљу и људе, и његовим редовним одласцима на Косово, где је деци у српским енклавама доносио радост, охрабрење и наду.

Соња је, преко филма „Косма” (2013), свету испричала и о мрежи радио-станица које су дуго година (једине) спајале српске средине на Косову и Метохији. Од свих њених остварења он је остварио највећи успех и извесно најемотивније деловао на нашу, али и публику широм света. Учествовао је на педесетак фестивала (међу њима и на престижном „Биг скај” у Америци), освојио је 10 награда, од којих неколико за најбољи филм. Препознат је и Соњин сниматељски допринос (она каже „преко сваких очекивања”): добила је награду за најбољу камеру у документарном филму на значајном фестивалу „СЕЕ фест” у Лос Анђелесу.

Али „Косма” је био за њу значајан још по нечему. Током снимања овог филма у Грачаници 2010. године упознала је свог супруга, Марка Ђекића. Тада је имала 30 година.

– Некоме ово може деловати као романтични стицај околности, али мени и није толико необично што сам се „удала за Косово” радећи овај филм. Још раније сам схватила да стварност у коју документарни стваралац одабере да закорачи камером неминовно утиче и на њега (њу) – објашњава наша саговорница.

На снимању „Косме” је, каже, била „један човек – цела екипа” на терену, потпомогнута локалцима који су је возили где треба и асистирали јој, тако да је на њих била упућена и после „радног времена”.

– Прво сећање на Марка јесте како стоји у црном капуту на улици, висок и тих, као Корто Малтезе. Он је тада студирао графику у Звечану, сада се бави графичким дизајном и анимацијом. Девојачко презиме, под којим сам урадила прве филмове, заменила сам његовим пре неких седам година, деловало ми је лепо да као једна породица имамо једно презиме – наводи ауторка.

Део те породице је и њихова шестогодишња кћи Аника.

– Она има развијен осећај за драмско и необичан смисао за хумор, лепо се изражава и воли да се забавља правећи разне конструкције које личе на мале уметничке инсталације. Проучава животиње, печурке, занима је природа, нарочито у њеним драматичним испољавањима: вулкани, земљотреси... Доста читамо заједно, чак и књиге за старију децу, јер има апетит за добру авантуру. Већ неколико месеци је и чланица библиотеке – поносна је Соња.

Аника, Марко и Соња на Тари

Од Гуче до Чаглавице

Занима нас како је одабрала јунаке својих филмова, да ли су лако пристали на сарадњу, како је изгледало снимати пре скоро десет година на Косову.

– Један филм водио ме до другог, то је истовремено и пут мог личног развоја и живота… У лето 2004. изнајмила сам камеру и снимала фестивал у Гучи, без некакве посебне намере, ловила сам занимљиве детаље, тражила тему за филм. Тако сам ухватила и неколико кадрова са Џоом, кловном из Сан Франциска, који се у том периоду дружио са београдским кловновима, баш као и ја. Учинио ми се занимљив као појава, допала ми се и његова способност да мисли изрази на леп и једноставан начин, па сам одлучила да га пратим на његовом путешествију по Србији. Са Џоом сам први пут отишла на Косово, где је ишао да забавља децу која живе у тешким условима. Циркус „Хлеб и сир” углавном је сам финансирао (као и ја филм „Мој друг Србија”). Спавали смо на поду самачког дома у Косовској Митровици, а у Чаглавици на поду радио-станице. Управо тај радио неколико година касније постаће тема мог наредног филма „Косма” – прича Соња.

У сложеном „главном јунаку”, Косовској медијској асоцијацији, радио-мрежи која преко пет станица спаја житеље изолованих српских средина, видела је могућност да преиспита, а потом и филмски конструише један специфичан простор и време, да покаже „како је заиста тамо”.

– Искуство је било веома напорно, дуготрајно и емотивно истовремено страшно и лепо. Али онда сам зажелела да радим нешто другачије, тематски и уметнички, даље од људи, а ближе природи. Кренула сам на исток Србије, који ме је привлачио својим мистичним, пустим пределима. Наишла сам на информацију о човеку који је пре пола века провео 463 дана у пећини крај Сврљига. Прочитавши његов дневник „Под каменим небом”, схватила сам да је у питању заиста јединствено искуство, занимљиво за филмску реконструкцију: мрак, тишина и хук подземне реке, усамљеност, монотонија, доживљај готово ванземаљске средине, зарон у себе и људску суштину – каже редитељка.

Савладавање изазова рада на „Спелеонауту”, додаје, оснажило ју је да размишља како је могуће направити филм на било коју тему, чак и о неухватљивим сновима.

– А то ме је довело до нашег изузетног вишемедијског уметника Владана Радовановића, који своје снове записује и црта већ скоро седам деценија у континуитету! На пројекту „Снови Владана Радовановића”, који је подржан на конкурсу Филмског центра Србије, радим од 2018. године, и тренутно је у фази ране продукције – наводи Соња.

Из филма „Спелеонаут: Под каменим небом”

Песничка душа, с мајке на ћерку

Иако се нико у Соњиној породици није бавио уметношћу, мајка Милијанка је на кћи пренела свој приповедачки таленат и „песничку душу”.

– Поред безрезервне подршке и љубави улила ми је и веру у лепоту света и његова чудеса. Начин на који она описује купине које јој је њен деда Драга доносио на великом листу док је она као мала дремала испод дрвета постале су и моје најлепше детиње успомене, пуне боја, мириса и нежности – поверава нам уметница.

Касније је све ишло својим током: поред гимназије похађала је и школу филма „Квадрат”, а потом уписала филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности. Већ на пријемном испиту испољила је импулс документаристе, кад је визуелним средствима испричала причу о споменицима на Калемегдану.

– „Заразила” сам се документарним филмом кад сам схватила да је суштина у проналажењу специфичног фокуса, негде у пресеку мене и стварности. Пажљиво посматрање, реаговање у тренутку, интерпретација, па назад у живот. Дуго сам се држала по страни од модерних токова продукције јер верујем у мистични карактер процеса стварања, међутим, филм је такође и скупа уметност, сем тога, уколико нисте „видљиви”, тешко је стићи до публике, па покушавам да пронађем неки свој пут – свесна је наша саговорница, чији су документарци недавно премијерно приказани на РТС-у.

Осим што режира, снима филмове и пише сценарије, Соња је и продуцент, сарађивала је на фестивалима („Седам величанствених”, „Графест”), једне године била је и уметнички директор „Мартовског фестивала”. Тренутно је на уметничким докторским студијама, а похађа и „Еуродок”, престижни европски програм за усавршавање филмских професионалаца, на којем је ове године од 140 пријављених кандидата из целог света одабрано мање од петине, а Соња Ђекић је једина из овог дела Европе.

– Цео свој професионални живот слободни сам филмски стваралац и то је разлог свих тих активности. Дуго сам радила на различитим телевизијским пројектима, а онда и као помоћник режије, углавном на рекламама, јер то је представљао добар финансијски баланс. Но велика посвећеност сопственим ауторским пројектима постепено ме је удаљила од тог посла. Ипак успевам да преживим, а имам привилегију да радим оно што волим. Све више се, додуше, питам колико је одржив овај мој модел јер са годинама постаје све напорније. Међутим, имам пуну подршку супруга, обоје се трудимо да једно другом изађемо у сусрет – задовољна је Соња.

Признаје да није лако увек ускладити неуредан живот слободног уметника са родитељским обавезама, нарочито током пандемије, али за ћерку увек нађе времена.

– Недавно смо прочитале роман „Истраживач” Кетрин Рендел, коју бих од срца препоручила и деци и родитељима. Истински сам срећна што успевамо да проведемо пуно времена заједно. Дуге шетње, трчање, вожња бицикла, откривање нових предела оно је што све троје волимо. Често идемо на Аду, у Звездарску шуму и на „Олимп”, у село Копљаре и на Тару, а прошлог лета први пут смо и камповали на Власинском језеру. Овог лета се надамо мору – признаје редитељка.

Под утицајем Тарковског – и брата Станка

Филм сам заволела кроз уметност уопште, највише литературу, али и сликарство. Истражујући интензивно свет и себе саму у средњошколском периоду, пуно сам читала и тако дошла и до књиге „Вајање у времену” Андреја Тарковског. Стицајем околности, баш тад се у Дому омладине приказивао циклус филмова овог чувеног руског редитеља. Тада сам одгледала цео његов опус. То је било кључно за моју одлуку да се опробам у кинематографији. Сем тога, Београд је тад био узбудљив, истински отворен велики град, са мноштвом културних догађаја, фестивала, изложби, књижара, и све је то могло да се постигне са врло мало новца, најчешће и бесплатно. Бескућници су зими гледали филмове у „Кинотеци” да би се загрејали, карта је била тако јефтина! Велики утицај на мене имао је и мој брат Станко, који је завршио филозофију, и музика коју је слушао, стрипови и књиге које је читао, па су тако и Џони Штулић, Фреди Меркјури и Том Вејтс такође (били) моја браћа.

Поглед са бакине терасе

Најдубљи утисак на мене су у детињству оставили хорор филмови, који су ме добро уплашили! Веома сам волела и филмоване руске бајке... Међутим, више од филмова мислим да ме је формирало то што нисам ишла у вртић, него ме је чувала моја бака Пе. Са њене терасе често сам посматрала децу како се играју, волела сам то више него да се играм. Стрпљиво посматрање, осећај дугог, мирног времена, то је мој главни утисак из детињства. И вероватно подлога за мој будући филмски позив...

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Goran Malić
Koleginica je, očito, plemenita ljudska priroda! I dokazala se, ne jednom. U poplavi lažnih vrednosti na srpskom umetničkom nebu, evo jedne, evidentno prave, koju uvek treba podržati.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.