Недеља, 25.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Пук водио преко Сибира, Манџурије и Суеца до Солуна

Цар Николај врши смотру добровољаца за српску војску

У ово доба заборав је незаслужено пао на српског официра и ратног команданта Велибора Н. Требињца (1878–1922). Он је јуначки војевао и јединице до победа водио у крвавим борбама Великог рата, борећи се против непријатеља тих ратних година и на тлу Србије, далеке Русије и на Солунском фронту.

Прочуло се то тада, па је ратно ордење достојно красило груди храброг пуковника Требињца: две Карађорђеве звезде и два Бела орла, као и одликовања других држава – руско, персијско, румунско, енглеско, чехословачко, црногорско.

„Према себи лично Велибор је био неумољиво строг, али је и од потчињених тражио службу на првом месту. Истина, за потчињене је то било веома тешко, али видећи свуд и свагда свог команданта пред собом, нити се роптало, нити се чак осуђивало. И у Русији и на Солунском фронту осветлао је образ у свим борбама у којима је учествовао... Његов пук је прешао пут с југа европског дела Русије, преко Сибира и Манџурије, Сингапура, Суеца и Александрије и срећно допловио у Солун.”

Овако је о пуковнику Требињцу писао његов савременик и колега истог чина Вел. Ј. Белић, чији је тај давнашњи запис објавила 2008. године „Историјска баштина” (бр. 17), часопис Историјског архива Ужице.

Пожега је родно место Велибора Требињца, из које је на школовање отишао у Крагујевац, па завршио Војну академију. „Као одличан питомац, имајући нарочиту љубав за војнички позив, још онда бира пешадију, најглавнији род оружја, како је говорио. Већ као млад капетан члан је комисије за израду митраљеског правила и наставе за гађање пушком, митраљезом и карабином. Доцније у Пешадијској школи гађања постаје наставник и помоћник команданта школе, на тој га дужности и ратови затичу.”

Кад је плануо Велики рат Требињац је постављен за помоћника начелника штаба Ужичке војске, с којом се борио око Вишеграда до Хан Пијеска. Затим га хитно упућују за начелника штаба Браничевског одреда, а одатле у Македонију, где је начелник штаба Команде трупа нових области. На том положају остаје у најтежим тренуцима тих јединица, све до повлачења на Крф и реорганизације наше војске на овом грчком острву. Ту је од претпостављених тражио да иде у Русију (руски народ је увек волео) где би од српских добровољаца формирао војне јединице, за васкрс своје отаџбине. Прихватили су да га пошаљу у ову мисију, па је с Крфа отишао 5. марта 1916. и преко Француске стигао у Русију.

Велибор је у највећој земљи, у новоформираној Првој српској добровољачкој дивизији, командовао Четвртим пешадијским пуком.

„У Добруџи пук је имао неколико страховитих борби, нарочито на Кокарџи, где је једним ванредним јуришем нагнао бројно знатно јаче Бугаре у бекство. Велибор на челу свог пука, у борби код Амзаче, буде рањен у десну руку, али из строја није излазио. Коњички јуриши Бугара одбијени су и ми смо остали господари разбојишта. Заслуга највише припада хладнокрвном команданту пука Требињцу и његовој великој маневарској способности... С пропашћу режима у Русији опстанак наших добровољачких јединица тамо био је онемогућен, те су се све јединице морале пребацити на Солунски фронт.”

Зато се и догодило путешествије ратника „преко пола света”, од Сибира и далеког Истока до Средоземља и Солуна, где је Требињац затим учествовао и у нашој офанзиви на Солунском фронту. Ту је био веран сарадник и помоћник у штабу команданта Друге армије војводе Степе Степановића.

После рата Велибор је цењен високи официр, а смрт га је наједном покосила у миру, и то на војној дужности. „Срчани удар, као непријатељско зрно, погодио га је у тренутку кад је за својим столом обављао службу, у логору у Калиновику код Сарајева.”

Пуковник Требињац сахрањен је у Сарајеву 7. октобра 1922. године. На сахрани у посмртном говору артиљеријски пуковник Драгољуб Ж. Стојановић је рекао: „Требало је да пропутујеш цео свет, да не будеш потопљен у морским валима, да прођеш кроз толике ратне окршаје и да те смрт мимоиђе. Да не будеш разнет непријатељским зрнима и толиким ратовима за ових 10 година и да дочекаш да млађим официрима покажеш како се треба спремати за рат, како војску спремати за одбрану отаџбине и како треба умрети на дужности за добро отаџбине!”

Бранко Пејовић

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

aca milosavljevic
Vecnaja slava
SLOBODAN MIKAVICA
Voio bih znati dali je njegov grob u cijelom stanju u danasnjem Sarajevu o da li jos postoji kao takav, o njemu se nikad nije pricalo u SFRJ.
ralence
Ту сада нема никакве тајне. Хрвати и већина Словенаца који су носили чинове у Аустроугарској Војсци верно су служили Црножутој Монархију до краја ,и у њено име чинили страшне злочине над Србима. Тек кад су видели да Аустроугарска губи рат постали су велики љубитељи Срба и Краљевине Србије. Никад нису одговарали за своје злочине над Србима јер им је то опростио Краљ Петар и Престолонаследник Александар. Уместо да их казни добили су пензије и задржали су исте официрске чинове у Војсци СХС.
BEOGRAĐANIN
Да ли је следеже забрањено за српску јавност? Само питам! Stepinac dobrovoljac na Solunskom frontu ... Poslije pobede, služio je kao oficir u Vranju,Gnjilanu i Prištini, do proleća 1919.,kada je demobilisan u činu podporučnika. Za službu u Kraljevskoj vojsci, tokom Prvog sv. Rata, Stepinac je nagrađen Karađorđevom zvijezdom[2] [2] Kurapovna 2009, стр. 68.
momir
Naravno da nije zabranjeno. Stepinac je u ono vreme podržavao ujedinjenje Južnih Slovena u jednu državu i nije slučajno bio na Solunskom frontu, ali je vremenom "okrenuo ćurak naopako", prvo postao hrvatski nacionalšovinista, da bi u NDH aktivno podržavao ustaštvo, zbog čega mu je posle rata suđeno za veleizdaju. To su istorijske činjenice. Pokušaji dela katoličke crkve da ispeglaju njegovu biografiju nije prošlo ni kod Pape Franje.
Владимир
Не, није забрањено. То је позната чињеница, али га не аболира за подршку усташама током геноцида.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.