Љубавна прича која се пева и повремено репује

Кан ‒ Вредело је проћи кроз дводневне муке, изазване новоуведеним „закукуљеним” антиковид режимом и коначно ући у фестивалску дворану како би се погледао филм отварања пандемијског 74. Канског фестивала – „Анет” Леа Каракса.

Да, баш тог француског аутора са статусом култног сценаристе и редитеља, зарађеног још давно филмовима „Зла крв”, „Љубавници на мосту”, „Пола X”, „Свети мотори”... Каракс је сада лежерно и зналачки ушетао у свет мјузикла, обојеног љубавном и животном драмом и, уз повремено коришћење цитата и асоцијација из мноштва холивудских и европских фимских класика (укључујући и „Рокија”), публици понудио живописан, лирски а модеран филм снажнијег комерцијалног потенцијала, са градираном емоционалном скалом. И са евидентним дубоким поштовањем уметности – не само филмске већ и оперске, позоришне и глумачке...

Оличено је то кроз многе нивое ове, његовом сценаристичком руком исписане, љубавне приче о пару уметника који се дубоко и превише воли. Али и кроз његова редитељска решења током реализације бајколиког и надахнутим музичким нотама обогаћеног филма – праве рок опере. Другим речима, „Анет” је Караксова прича која се пева, повремено и репује. Не певају се бесмислице већ паметно срочени дијалози (мудрији и сложенији него они, рецимо, у филму „Ла ла ленд”), који се чују и прате кроз оригиналне и додатно компоноване оперске арије и музику. Музику за филм је писао славни братски поп и рок композиторски и извођачки амерички дуо „Спаркс” – браћа Рон и Расел Мејл, сада у 75, односно у 72. години. Са њиховом појавом и почиње филм о славном и веома траженом лосанђелеском стендап комичару Хенрију ‒ у извођењу Адама Драјвера и обожаваној оперској диви Ан, анђеоског сопрано гласа, што их је љубав спојила занавек упркос трагичном крају. Пар планетарно популарних уметника који се међусобно обожавају, пар у вези у којој свако од њих може да буде оно што јесте (тако ретко и тако недостижно), све до тренутка док се не роди њихова ћерка Анет. Жељено и вољено биће, али и њихово зрнце раздора...

Награђивани амерички глумац Адам Драјвер, миљеник Џима Џармуша, подарио је маестрални перфоманс и проширио спектар својих глумачких (па и певачких) способности. Марион Котијар која је својевремено отелотворила и музику и песме и лик француске легенде Едит Пјаф, сада у лику оперске диве, открива сву своју прирођену децентност, мекоћу и природност свог глумачког израза. И сам Каракс, који је „Анет” снимио чак девет година после „Светих мотора”, глуми у филму а уз њега видимо и моге од његових пријатеља и сарадника. Чак и оне задужене за изванредан филмски звук вредан награде.

За визуелне мрачне драмске набоје у „Анет”  заслужна је и фотографија сниматељке Каролин Шеметије, а није без значаја ни чињеница да је овај филм Лео Каракс радио у копродукцији и са америчким партнерима. Филм је за приказивање у Србији и земљама нашег региона откупила дистрибутерска кућа „Мегаком филм”, те ће се „Анет” сигурно појавити на неком од домаћих фестивала, а потом и у нашим биоскопима. Вреди га гледати. Да је нешто краћи и да му је крај утегнутији, био би још бољи...

Иначе, на самој свечаности отварања у свом пинк оделу заблистао је култни амерички црнопути независни редитељ Спајк Ли – овогодишњи председник главног жирија и досадашњи вишеструки кански славодобитник. Уз њега у жирију су ове године чак пет жена и три мушкарца. Женска доминација. Оличена у: Мати Диоп (редитељка, Сенегал), Милен Фармер (певачица и композитор, Канада), Меги Џиленхол (глумица, сценариста, редитељка и продуцент, САД), Џесика Хоснер (сценариста и редитељка, Аустрија) и Мелани Ролон (глумица и редитељка, Француска). У мушком делу жири екипе која одлучује о „Златној палми”, осим Лија су још и Клебер Мендонса Фиљо (редитељ, Бразил), Тахар Рахим (глумац, Француска) и Сонг Канг Хо (глумац из „Оскаром” награђеног „Паразита”, Јужна Кореја). Пред оваквим жиријем су 24 филма и ретко ко сумња да ће било ко од чланова успети да пољуља председников ауторитет...

Каква је тренутно атмосфера у Кану на самом почетку фестивала? Помало тужна. Кан је полупразан...

Почасна „Златна палма” за Џоди Фостер  

Кан - Она је овде била откривена филмској планети са свега 13 година, када се на канском црвеном тепиху појавила уз Мартина Скорсезеа и свог глумачког партнера из филма „Таксиста” Роберта де Нира. Од тада су прошле многе воде, а глумица, редитељка и продуцент Џоди Фостер ређала је и своје улоге и своје филмске пројекте са којима је често боравила у Кану.

Сада јој је овај фестивал приредио почаст. У вечери свечаног отварања 74. канске смотре уручена јој је почасна „Златна палма” за изузетан допринос светској кинематографији и то из руку шпанског великана Педра Алмодовара. Џоди Фостер имаће сутра сусрет и разговор са публиком, у оквиру програма „Рандеву”...