Понедељак, 27.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
БЕЛЕШКЕ С ПУТА: Бразил

У ритму самбе

Док се највећа и најмногољуднија држава Латинске Америке бори против новог соја ковида 19, враћају се успомене на њене плаже, градове, чудесну природу и безбрижно време вечерњих гужви уз музику и плес
Рио де Жанеиро (Фото Пиксабеј)

Док ових дана слушам узнемирујуће вести из Бразила, као земље у којој се и шири нови, опaснији сој ковида 19, не могу да се не сетим те огромне и предивне земље, како сам je доживео пре неколико година, кад сам је први пут посетио.

Моја почетна дестинација био је огромни Сао Пауло, економска и финансијска (мада не и административна) престоница Латинске Америке, континента који је мешавина разних раса, култура и утицаја, континента музике и животног стила тако различитог од европског.

Трансфер од аеродрома до хотела у центру Сао Паула није био превише дуг нити компликован – а аутобус ме довезао до самих врата високе зграде, са лепим улазом и пуно тропске вегетације посвуда унаоколо. Први утисци су били сасвим повољни. Међутим, излазак у град донео је необичан осећај: улица где је хотел била је пуста, куће су изгледале сиромашно и трошно, али све то док нисам дошао до већег булевара. Тамо је одједном све било врло другачије. Високе зграде, широке и сређене улице, густ саобраћај. И тај се утисак о непрестаном смењивању лепог и мање лепог, богатог и сиромашног, стално понављао у овом граду, али и Бразилу уопште.

Сао Пауло море бетона

Сао Пауло – или Сампа, како га у жаргону зову – нема баш много тога да понуди радозналом туристи. Град је огроман (преко 20 милиона људи, укључујући предграђа), са невероватно великим бројем солитера који се доимају као какво море бетона, а из ваздуха као царство лего коцкица. Сао Пауло је познат и по великом броју ресторана свих светских кухиња, што је последица тога да у њему живи јако много нација (рецимо по броју Јапанаца то је највећи јапански град изван Јапана, али и други италијански град у свету, да не помињем друге велике заједнице, попут јеврејске).

Сао Пауло (Unsplash)

Мени су се највише допали популарна и највећа авенија названа Авенида Паулиста (становници Сан Паула у жаргону се зову „паулисти”), велики и прелепи парк Ибирапуера, те пространа неоготска катедрала Се са тргом испред.

Авенида Паулиста пре свега импресионира монументалношћу и ширином: то је авенија дуж које су огромне стаклене, веома модерне зграде са продавницама, канцеларијама и тржним центрима, и где је веома живо. Ноћу све те зграде чудесно светле и трепере. Огроман парк Ибирапуера налази се који километар даље, и до њега се са авеније долази дугом шетњом кроз изузетно елегантан део града. Парк се пружа на 150 хектара, има језера, велики споменик на улазу и чак и један обелиск. У њему је, нарочито кад је врућина, изузетно пријатно седети на некој од многобројних клупа или још боље на трави, гледати лабудове (доста је црних), водоскоке на језеру и удаљену силуету града у позадини.

Катедрала Се у самом срцу града новијег је датума, завршена средином двадесетог века, али је веома велика (по величини четврта готска катедрала на свету), а испред ње се налази јако леп трг са пуно тропског зеленила.

Игуасу и Рио

Имао сам прилику да видим чаробне водопаде Игуасу, невероватан природни феномен, стотине водопада на граници Бразила и Аргентине, са обе стране државне границе. Са бразилске стране, одакле се стиче утисак о монументалности целог подручја, али и са аргентинске, где се водопадима прилази јако близу, понајвише познатом Ђавољем гротлу, највећем од свих водопада који су свуда унаоколо у нестварној симфонији воде.

Водопад Игуасу (Фото Димитрије Станковић)

А онда – Рио де Жанеиро. Мој хотел, на два корака од познате Копакабане, налазио се у лепој улици, паралелној са плажом, са пуно радњи, понеким рестораном, много света, и густим саобраћајем. Тачно преко пута хотела био је паркић у коме су средовечне жене предано вежбале, а докони пензионери играли карте. Атмосфера је била комбинација крајње опуштенe, с мушкарцима у папучама и женама у шортсевима, али повремено и пословне – ту и тамо би промакао који господин у оделу, с краватом или озбиљније дотерана госпођа. Та мешавина рада и опуштености, задовољства и обавеза нешто је што је тако типично за овај град – и то сам сусретао свих каснијих дана свог боравка.

Обавезан део посете Рију обухватао је уживање на плажама и пењање на две главне атракције овог града – познату „Коцку шећера” и још познатији Корковадо. Са плажама је било доста лако јер се Копакабана налазила тако близу да сам ту околност наравно користио да што чешће будем тамо. Уживао сам посматрајући огроман број купача на плажи или реку људи који су авенијом Атлантик брзо ходали, трчали, возили бицикле, вежбали, рекреирали се или седели у једном од многобројних ресторана на плажи. Увече су ресторани били пуни, а из неких је допирала одлична бразилска музика, боса нова.

Другу познату плажу – Ипанему – посетио сам у једно спарно поподне док су се над град навлачили тамни облаци, обећавајући кишу. Плажа је била препуна, фудбал се играо посвуда и стотине лопти истовремено су летеле кроз ваздух и, када би се погледало дуж дела плаже тик уз море, то је просто деловало нестварно. А тамо даље, према улици, играла се одбојка, не права, већ најчешће она где је допуштено да се игра свим деловима тела, осим рукама.

Овде се, поред улице, упражњавала још једна интересантна активност – доста младих оба пола ходали су вешто по танким затегнутим тракама разапетим између два дрвета палме на отприлике метар висине, вешто балансирајући у напору да што дуже остану на траци. А уз све, то посвуда унаоколо, по плажи и по улици, биле су прелепе Бразилке, управо онакве какве познајемо са фотографија. Њихове танге и тамна препланула тела привлачили су радознале погледе мушкараца.

Поглед са Главе шећера (Фото Димитрије Станковић)

Два брда и једна фавела

До „Главе шећера” отишао сам градским превозом који у Рију функционише јако добро и ради целе ноћи. Из подножја брда успињачом се стиже на врх, до једног од најлепших погледа на Рио. Дан је био сјајан, небо бистро и јасно, а касно поподне значило је да ћу видети залазак сунца у пуном сјају – што је наравно посебан доживљај. Плаже Копакабана и Ботафого, мали аеродром с пистом која је почињала и завршавала се на пар корака од мора, удаљени мост Нитерој, Корковадо са Христом Спаситељем, иза којег се спуштало сунце – све је било ту, у једној фантастичној комбинацији боја и облика од којих је тешко било одвојити поглед...

Корковадо сам оставио за наредни дан. Ујутру је било сунчано, али су небом пловили облаци који су претили да се нагомилају по подне. Одлучио сам да одем што пре, но стићи на врх овог брда није било нимало једноставно. Дође се најпре таксијем до подножја, онда возићем – успињачом, али је било тешко доћи до карата: када сам стигао око 10 ујутру, већ су се продавале за два по подне! Одлучио сам да узмем мање романтичан минибус. У две етапе, заобилазећи застрашујуће редове, стигао сам на врх релативно брзо. Тамо су се већ стотине њих гурали на велику платформу, с које се пружао божанствен поглед на град и све његове плаже. Сви су желели да се сликају испред огромне статуе Христа Спаситеља, симбола Рија и, наравно, с раширеним рукама, баш као што и Христос стоји.

Облаци су били ниски, тако да је повремено и статуа била њима заклоњена. Не баш идеално – али чуо сам и приче људи који су имали пех да се облаци данима нису разилазили.

Један дан сам искористио и да посетим највећу фавелу у Рију која се зове Росиња. У њој живи, по неким проценама, неколико стотина хиљада људи. Наш водич, госпођа са беспрекорним енглеским, с пуно поштовања је говорила о становницима фавела, сиротињи која ради лошије плаћене послове, често на црно, али захваљујући којима је Рио израстао у тако велик и модеран град. Посетили смо и једну школу коју су финансирали богати Италијани из добровољних прилога сваког месеца. Школа служи и као уточиште деци након редовног школовања како би их заштитила од лошег утицаја улице.

Куће у фавелама грађене су од чврстог материјала, али су уличице импровизоване и уске, нема канализације, стотине каблова струје се преплиће. Ипак, и та места постају боља за живот, чули смо од нашег водича.

Традиционална капуера (Фото Димитрије Станковић)

Највећа гужва у Рију била је у крају који се зове Лапа, недалеко од пословног центра града, сат времена аутобусом удаљеног од Копакабане. Део дугачке улице, са неколико бочних које се уливају у њу, неких сто–двеста метара препуно је најразличитијих ресторана, кафића и барова који су густо начичкани један до другог. Управо оно што сам очекивао да видим у овом граду! У сваком је другачија музика, углавном „жива” и, наравно, бразилска, са пуно ритма и понегде играчима који плешу њишући се у ритму самбе. Ту су биле и неизбежне „пријатељице ноћи” за које не бих могао да се закунем ког су пола.

Посетио сам и Салвадор де Бахиа, нешто северније, чији је стари део града Пелурињо на Унесковој листи светске баштине, са лепим црквама и кућама у боји, и тамо провео једно предивно предвечерје у бару из кога се пружала дивна слика на доњи део града и луку, уз испијање неизбежне кајпириње. А онда, на самом крају, кратки одмор од буке градова на Атлантику, у маленом месту Транкозо, где сам неколико дана уживао на пријатном песку и у купању у топлом мору.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.