Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ”: МАРТИНА ТОМАШЕВИЋ ХОНЕ, заменица градоначелнице Чикага

Видовдан је догађај који одређује Србе

Поносна сам што сам Српкиња и Афроамериканка, каже жена која је најзаслужнија што је 28. јун уврштен у празнике у овом граду

Специјално за „Политику”
Њу Џерзи – Ћерка српског пилота и Афроамериканке Мартина Томашевић Хоне одиграла је велику улогу у реализацији идеје да највећи српски празник Видовдан заживи и у званичном календару града Чикага. Као Американка која је и црнкиња и белкиња, православка и католикиња, дете имигранта и староседеоца – њене „супермоћи”, како их у шали назива, долазе из личног искуства, које подразумева поштовање свих, без обзира на разлике.

Дипломирала је политичке науке на Универзитету Чикаго и докторирала права на Универзитету „Беркли”. Након успешне дугогодишње каријере у америчком Конгресу одазвала се позиву градоначелнице Чикага Лори Лајтфут да преузме дужност њене заменице.

„Нисам ни слутила да ће наша иницијатива у вези с Видовданом изазвати такву пажњу. Моја одговорност је да радим са свим заједницама у Чикагу и допринесем да се њихови припадници осећају поштовано и цењено. Чикаго је невероватно разнолик град. Људи из целог света су овде. Мислећи на српску заједницу, која је у Чикагу врло велика, одлучили смо да одамо почаст Видовдану. У тиму који водим је и Нубија Вилман, директорка канцеларије „Њу Американ”, надлежне за етничке и националне мањине у нашем граду. Кад смо припремале календар, рекла сам јој као у шали, пријатељски: ’Не заборави 28. јун, то је празник мога оца и Србије’”, прича Мартина Томашевић Хоне за „Политику”.

Под њеним руководством је створен Савет за разнолике заједнице у Чикагу.

„Један од њих је Савет за ангажовање источноевропске заједнице. Председавајући тог Савета је Нено Ђорђевић. Он је источноевропски имигрант кога сам најбоље упознала. Рекла сам му да напише проглас и он је то учинио. То је заиста био тимски рад нас троје: Нена, Нубије и мене. Позвали смо представнике свих заједница из бивше Југославије, као и Естонце, Летонце, Мађаре и многе друге да се укључе у рад овог савета”, објашњава наша саговорница.

Нада се да ће српска заједница у Чикагу покушати да током следећих година организује српску параду. Таквих покушаја било је и раније. За то је потребно само једноставно добијање дозволе. Такође се нада да ће Видовдан као празник остати у календару Чикага и када функцију градоначелника буде преузео неко други.

„Циљ нам је да славимо све заједнице у Чикагу, укључујући и Србе. Видовдан у Чикагу није званични празник, у смислу да људи на тај дан не иду на посао и слично. То је признање да је Видовдан значајан дан за српски народ у Чикагу. Те прокламације могу да се издају сваке године – заувек. Ако оставимо солидну инфраструктуру, попут савета и календара које смо креирали, списка контаката, следећа особа на мом положају имаће основу на којој ће моћи да даље развија положај заједница у овом граду. Људи добре воље не желе ништа да одузму заједницама. Ми смо поставили темеље – нема разлога да се ово занемари. Београд је наш град побратим, Срби су огроман део чикашке заједнице”, објашњава наша саговорница.

Мартина Томашевић Хоне је дете српског војног пилота Николе Томашевића и Афроамериканке Веронике Хоне. Никола је дошао у Америку као политички емигрант и Веронику је упознао убрзо по доласку из Европе.

„Мој отац је био авантуриста. Понекад га упоредим с Џејмсом Бондом, али он вероватно не би волео да га зову Бонд… или Худини, како га је мој стриц Ђорђе Томашевић некада звао. Али уистину, много је тога урадио што обични људи никад не ураде. Извукао је своју породицу из комунистичке Југославије. Када је покушао да се врати у Југославију, ухапшен је, пребијен и послат у затвор из којег је побегао након седам година. Иако је био способан да се извуче из неприлика, много је патио. Изгубио је оца када је имао седам година и увек је осећао одговорност за породицу. Али он је та своја искуства искористио на најбољи начин и никад није био огорчен. Био је хуманиста, веровао је у лепоту човечанства. То је вероватно најбољи поклон који ми је дао. Била сам веома срећна што ми је баш он био отац”, прича.

Након што су јој се родитељи разишли, живела је с мајком.

„Живот у Чикагу био је веома тежак. Одрасла сам у заједници црнаца – с мајком, сестром и очухом. Али, поносна сам што сам Српкиња и Афроамериканка. Први пут кад сам дошла у Београд и изашла из авиона, рекла сам: ’О, Боже, изгледам као сви овде!’”, присећа се уз осмех наша саговорница.

Културолошки се, како каже, поистовећује с црначком заједницом, али се снажно поистовећује и са српском заједницом преко свог оца и његове породице, коју обожава.

„Мој стриц и стрина су веома познати у српској заједници. Да бих им указала поштовање, нисам могла да дозволим да Србе оклеветају. Постоје ствари које су Срби радили деведесетих година 20. века којима не бисмо смели да се поносимо… Али, пркосни смо, знамо како да се боримо. Такође знам да Срби нису једино чудовиште, како су нас приказивали пристрасни медији. Сваки народ има и чудовишта и свеце. Али према слици приказаној о Србима деведесетих година, мислили бисте да смо сви геноцидни манијаци. Сви који су истински познавали Србе знали су да је то далеко од истине. Срби у Србији су међу најотворенијим људима. То је једна од ствари на које сам често подсећала приликом распада Југославије. На крају тог распада остала је мултикултурна држава – Србија”, објашњава наша саговорница.

Мартина Томашевић Хоне повезала се са припадницима српске заједнице тешких деведесетих, када се преселила у Калифорнију и почела да живи с оцем и тетком Десом.

„Моја тетка Деса Томашевић Вејкман помогла је у оснивању Конгреса српског уједињења. Била ми је доста блиска и увек сам желела да будем као она када порастем. Мислим да нисам имала избора, она ме је учланила и рекла ’Само да знаш, ти си сада члан’”, сећа се с осмехом.

Један од многобројних протеста у којима је учествовала био је у Сарасоти. Одатле су сви демонстранти заједно кренули у Комисију за људска права у Сан Хозеу, где је било саслушање у вези с поштовањем људских права у бившој Југославији.

„У скупштини је било доста Хрвата и неколико Мађара. Пријавила сам се да говорим. Устала сам и рекла: ’Ја сам Тина Томашевић’. И када су сви мање-више помислили да сам Хрватица, јер има много Томашевића Хрвата, рекла сам: ’Ја сам Српкиња’. Одједном су сви почели да вичу и да бацају папире ка мени. Били су толико узнемирени што сам и даље стајала и говорила да су почели да вичу: ’Ућуткај је! Нека седне!’ Кад је обезбеђење дошло и рекло ми да седнем, потпуно сталожено и мирно рекла сам: ’О, не. Ја сам адвокат. Знам своја права на основу Првог амандмана. Ваша обавеза је да ме заштитите по Првом амандману и натерате њих да се смире. Ја не идем нигде. Дошла сам да говорим.’ Ја сам из јужног Чикага. Нису могли да ме уплаше”, присећа се овог немилог догађаја.

Након њеног говора, председник градске скупштине јој се извинио. Касније су српски демонстранти одржали састанак с Комисијом за људска права и том приликом направили већу презентацију.

„Ја сам правник по струци. Једно правило мора да се поштује – обе стране морају да се чују. Опет, кажем то као Српкиња, постоје ствари које смо урадили које не треба да нас чине поносним, али то није разлог да нас приказују као демоне историје. Многи људи, укључујући Американце, радили су ствари на које историја не гледа с одобравањем. Ми Срби нисмо манипулативни људи, пркосни смо, у лице кажемо све, нисмо подли. Србима вероватно није пало на памет да одлазе у Комисију за људска права да би их признали. Али, хрватска заједница је била. Желим да нагласим да нисам против Хрвата. Моја мајка је католикиња. Одгајана сам и у католичкој и у православној цркви. Имам много хрватских пријатеља”, објашњава  наша саговорница.

Нажалост, како оцењује, много смо, као људи, дефинисани догађајима из деведесетих. Као да ниједан део наше историје пре тога није важан.

„С обзиром на број Срба који су убијени у Првом светском рату, невероватно је да смо преживели као народ. То је за нас био практично тренутак истребљења, тренутак изумирања. Невероватно је кад помислим шта су све Срби преживели од руку великих сила, издаје оних за које смо мислили да су нам пријатељи… Невероватно је да и даље постојимо као народ. И веома сам поносна што имам српске крви”, поручује она.

На питање да ли планира посету Србији, кроз сузе каже: „Мој муж је рођен у Бањалуци. Покушаћу да одем на његов гроб, вероватно следеће године... Прво ћу у Републику Српску, Босну, а затим у Београд.”

За сада су она и њен тим заокупљени проблемом насиља у Чикагу. Пуцање из ватреног оружја током празничног викенда за 4. јул достигло је шокантне размере.

„Желим да се припадници свих заједница воле и поштују. Можда сам идеалиста, али нећу одустати од свог циља. Желим да помогнем човечанству да разуме све што нам је заједничко и да поштује све наше различитости уместо да се мрзимо због њих. Приближавајући се крају каријере и последњој трећини живота – моје лично искуство и способност да се борим – чини ме ефективним миротворцем. И то је оно што нам треба – миротворци”, закључује Мартина Томашевић Хоне.

Коментари13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

име
Одличан текст, дивна жена... требају свету идеалисти :)
Бора Торонто
Мартина Томашевић Хоне је жена којој је свака српска заједница захвална. Сви смо се ми борили и мучили да нешто у животу урадимо и стекнемо, а госпођа Томашевић је школски пример имигрантског успеха у Америци. Нема крађе, нема преваре- само рад и образовање. Још се залаже за српско питање! Хвала ти мили Боже и њеним родитељима што сте нам је подарили!
damjan
Nadam se da ceo slediti ovu lepu vest iz Cikaga i mi uvesti Vidovdan kao praznik.Na Zapadu itekako postuju svoju tradiciciju a narocito Francuzii i Englezi.
Из Америке
Предивна животна прича о поштеној, хуманој, паметној и доброј жени, Мартини Томашевић Хоне. Инспиративно је како је ћерка једног емигранта завршила најбоље школе у Америци (Универзитет у Чикагу и Беркли), воли Србе, зрачи добротом. Пример је како наши људи у Америци тешко раде и труде се да им деца иду на најбоље факултете. Образовање је најбоље оружје. Хвала јој за љубав према свом свом роду.
alekasndarsarceviccivijas1945
Citajuci ovaj clanak stekao sam utisak da gospodja Martina voli sve dobre ljude,bez obzira na nacionalno ili versko poreklo i boju koze,kad bi na vlasti bili humani,pametni,obrazovanji ljudi na planeti bio raj.Gordana S. Petrovic stekla je obavezu da ovoj plemenitoj zeni omoguci i dalje objavljivanje plemenih misli.Izneta prica govori koliko i dobar roman o stvarnim dogadjajima.Ovaj clanak vise govori o nasoj stvarnosti i putu u opstanak dobrih ljudi nego tone sunda,koje se objavljuju u SRBIJI
Darko
Ko ne poznaje i ne postuje svoju proslost nema ni buducnost.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.