Мистерија убиства морала

Од нашег специјалног извештача
Карлове Вари – Светска премијера чешког филма „Карамазови” Петра Зеленке добро је загрејала дланове публике у великој фестивалској дворани, традиционално испуњеној до последњег могућег места, осим у седиштима и на поду и на степеништима партера и балкона.

Оваква реакција не чуди јер, реч је о филму једног од најталентованијих млађих европских филмских аутора (Зеленку и наша публика познаје по филмовима „Дугметари” и „Година ђавола”), о екранизацији изузетно успешне позоришне представе „Браћа Карамазови” независног прашког Театра Дејвис и о роману Фјодора Достојевског који је за позориште адаптирао Евалд Шорм. Придржавајући се основних Шормових идеја, Зеленка је за филм написао сценарио и одабрао исту глумачку екипу која је бриљирала и у позоришној представи. Зато су се глумци у окружењу полуразрушене краковске челичане која замењује позоришне даске током гостовања трупе на пољском Фестивалу алтернативне драме, осећали као „код куће”, као сигурни владари простора и времена у овој необичној драми-мистерији убиства морала.

Зеленка обилато користи тензију између света фикције са сцене и реалности која сцену окружује. Гледалац је током пробе представе у прилици да прати акцију и драму и међу Карамазовима и међу самим члановима трупе која повремено подсећа на какав рок-бенд, али и трагичне моменте у животу „публике“ коју чине преостали радници у пропалој и запуштеној фабрици челика. Трагични ликови Димитрија, Ивана, Алексеја и Смердјакова преплићу се са личном трагедијом радника у филму о амбивалентности људске природе. Тема која очигледно највише интересује Зеленку јесте одговорност интелектуалаца за идеје које шире у друштву које је изгубило веру у Бога и основне моралне инстинкте. Шта се догађа када неко убије другу особу у име „наших” циљева следећи „наше” инструкције зарад остваривања још увек замагљених идеја демократије, само је једно од питања које покреће Зеленка мудро се определивши да сву страст, мржњу, љубав и љубомору смести међу хладне челичне зидове.

Од емоција, пре свега од неочекиване сензибилности, саздан је интимистички ратни филм „Заробљеник” руског редитеља Алексеја Учитела. Радња филма смештена је у период од 24 сата у животу два руска војника која у врлетима чеченских планина заробљавају младог чеченског борца како би их водио кроз непријатељску територију до преосталих руских трупа. Упркос језичкој баријери и чињеници да се налазе на супротним странама, између војника и чеченског дечака рађа се неуобичајен емотивни однос (сви су у истом проблему и подједнако близу смрти) док заједнички, с муком савладавају сурови али прелепи планински пејзаж на неизвесном и опасном путу. Што су ближе циљу, крхка мушка емотивна веза се све више распада, до трагичних последица. Јер, упркос могућој самилости и симпатијама према непријатељу, у рату се зна: ако ти не убијеш њега – он ће тебе. Учителов филм деликатно истражује мушку интимност у рату, тренутке током борбе који нису честа тема ратних филмова, апсурдност и терор, танане војничке муке. Упркос тешким и готово документаристичким ратним сценама од којих је већина снимљена у реалном времену, захваљујући пејзажу који има функцију важног, често доминантног филмског јунака који је једини невин у крвавом рату, Учителов филм постиже чак и ефекте дубоке и умирујуће пасторалности.

Међу боље филмове виђене у такмичарском програму 43. фестивала у Карловим Варима, свакако спада и немачки филм „Др Алеман” Тома Шрибера, изврсно реализована класична прича о културној дислоцираности. Млади немачки лекар захваљујући међународној размени одлази на специјализацију у колумбијски град Кали у којем се суочава са мафијашким системом терорисања града, дубоким и непремостивим класним разликама. Уместо цивилизацијског шока младић, кога локално становништво врло брзо прозива Алеман (Немац) или Гринго, опредељује се за прилагођавање и уклапање у средину што је типично за „наивне” и „неопрезне” Европљане, а погубно за све оне који су му пружили руку пријатељства. Шриберов филм је стриктно реалистички, јасно је да је аутор дуго и дубоко истраживао колумбијске фавеле и живот у њима, баш као што је истраживао болничку и оперативну праксу и процедуру. „Др Алеман” управо и плени документаристичком структуром, животношћу и повременом суровошћу, чему су осим живописних уличица и кућерака Калија пре свега изврсни колумбијски глумци (неки од њих су и натуршчици) и њихов немачки колега Аугуст Дил чије име вреди запамтити.