Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ПАВЛЕ ЗЕЛИЋ, писац

Деца су весници промене

Дубоко ме брине неразумност човечанства које не само да сече грану на којој седи већ тестерише цело дрво и шуму приде. Али искупљење наших душа не може бити глобално – мора се деловати локало, почев од нас самих
Павле Зелић (Фото: Матија Крстић)

Навикли смо да у време пандемије вируса корона слушамо Павла Зелића као магистра фармације, који говори о одобрености вакцина, a сада у издању „Лагуне” читамо и његову збирку прича „Дум-дум”, каo рекапитулацију онога што је до сада написао. Ова књига пак уводи и нове и актуелне сижее, повезане баш са овом новонасталом „ишчашеном” ситуацијом. Зелићеве приче читаоца воде у афричке пределе којима владају деца запоседнута демонима, до Амазоније где живе људи и рибе-зомбији, средњовековног Прага, совјетског гулага, али га и враћају јунаку београдског зоолошког врта ‒ мајмуну Самију, једном од последњих правих животињских примерака међу мноштвом робота. Иако многе од ових прича делују застрашујуће, нада у бољи свет је оно што лебди између њихових редова.

У време пандемије вируса корона више се оглашавате у јавности као фармацеут. Какав је уметнички одговор писца на те стресне догађаје у новијим причама у овој збирци?

Познат је ефекат попуштања притиска на експрес лонцу пренапрегнуте психе, али сматрам да чак ни у Првом и Другом светском рату нисмо, цела цивилизација као једна јединка, осетили ту пресију подељену на све нас. Колико је велика одговорност магистра фармације Зелића према пацијентима, толико је важно и да „мистер писац Павле” погура и са своје стране и пружи ескапизам, утеху, одговоре, а пре свега наду читаоцима. Непрестано пишем од почетка „трећег светског рата” против САРС-КоВ-2 вируса, бележим лична искуства, промишљања, приче људи који од мене ишту помоћ, и подоста тога је нашло пут до страница збирке „Дум-дум”, а много шта ће се крчкати до следећих књижевних и иних дела.

Као научник стварност посматрате на основу чињеница, али ваша кратка проза, настајала током две деценије, има махом дистопијске теме. Како се научна и уметничка страна стварности допуњују?

Поднаслов ове збирке је „Приче које ће спасти свет”, и иза те смеле тврдње самоуверено стојим. Посматрам свет који би могао настати, односно нестати, из перспективе просперитета и благостања које не умемо да ценимо. Научна подлога мојих прича, као и фантастика, кад смо већ код тога, само су средство да утемељим, односно истакнем оно што је увек и пре свега најбитније – само приповедање и везивање читаоца за упечатљиве ликове и узбудљив заплет. Никада не дозвољавам да фасцинација стручним куриозитетима надвлада читљивост, а надреално доминира над уверљивошћу. Коначно, истинитост, потицала она из личних, трауматичних доживљаја после којих сам само био јачи и одлучнији, или пак позајмљена од других, чини ове приповетке јаким.

Са позиције стручњака, пишете о уништавању озонског омотача, о болестима које тако настају, катастрофалном загађењу, истребљењу животиња до мере да се морају замењивати роботским копијама по зоо-вртовима... Међутим, да ли су за писца изазовнија психолошка застрањивања хуманости која воде до фантастичних заплета?

Најстрашнија чудовишта која могу да замислим су управо неразумни, подли, непотребно окрутни али пре свега... реални људи. Никада то нису просто зли па самим тим и дводимензионални и у коначном следу – незанимљиви лоши момци (и девојке!). А у комбинацији са катастрофама које нам прете са свих страна, они постају део нечег већег и ужаснијег. Дубоко ме брине неразумност човечанства које не само да сече грану на којој седи већ тестерише цело дрво и шуму приде. Али искупљење наших душа не може бити глобално – мора се деловати локало, почев од нас самих. Талмуд нас учи да је онај ко је спасио један живот – спасио цео свет. Зашто онда не бисмо почели од спасавања самих себе?

Диктатор је виталан у старости, док је његова жена попут унакаженог портрета из чувене приче Оскара Вајлда. Какве силе колају у позадини великих историјских и политичких догађаја, иза неправди учињених земљама Трећег света у вашој уметничкој визији?

„Жена Доријана Греја” и „Месо наше браће” о којима ме питате, за мене су важне приче, амбициозне и провокативне у опису комплексних радњи иза завесе разноразних чаробњака из Оза који управљају судбинама свих нас. Али,као и све што пишем, то су пре свега приче о људима, и међуљудским односима – љубави и мржњи, верности и издаји, задовољству и патњи... питањима вредности живота и тривијалности смрти. Многе моје приче су о аветима прошлости, метафорама за оно што нас прогања када затворимо очи, и боримо се за сан. Неки, стварно лоши људи, тај спокој ни не заслужују, а други, управо јунаци ових и још неколицине прича се пак боре да га поврате.

Има ли у причи „Велики вакцинатор” и аутоироније, будући да се иначе оглашавате и поводом могућих нуспојава у вези са вакцинама?

Лако је писати о стварима које су безбедне и удаљене од реалности, али ја идем тежом стазом. Стварам светове који су попут мог омиљеног филма „Бразил” Терија Гилијема – непријатно искривљено огледало пред садашњим светом. Велики Вакцинатор је својеврсни (супер)херој у свету блиске будућности у којем су вакцине забрањене, а свет реградирао у ставове раног средњег века. Као и протагониста романа „Ја сам легенда” Ричарда Метисона – он је чудовиште, супернегативац за људе који мисле другачије. Очекујем полемику и различита тумачења ове приче конкретно, а задржавам право да се тајанствено насмешим, па и намигнем на питање.

Јунаци многих од ових хорор сижеа су деца, често застрашујућа. Поред утицаја Стивена Кинга, шта вас још наводи на овакве мотиве?

Напросто – ја сам једно велико дете. Лако ми је да се вратим у то доба и да ту невиност, гледање на свет широм отворених очију контрапунктирам са претњама које су, управо зато што угрожавају децу, неупоредиво страшније. Ипак, за мене су деца весници промене, шанса да се човечанство промени, искупи за грехове предака, и зато су они у мојим причама пре свега борци, никад пасивне жртве. Одрасли, који их не разумеју, управо су зато део прошлости, осуђени да нестану са светом који су сами упропастили. Као и код Кинга – само деца која верују у немогуће су у стању да ту немогућу опасност и победе.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Trajkovic
Леп поетски назив деца су и огледало нас самих дакле слика друштва, бојим се да осим улепшаног рама који је тривијална илузија коју намеће конзумеристичко друштво та слика даје сасвим другачији одраз деце која расту у виртуелном свету илузија а онда посредством савремених технологија губе сваки контакт отуђују се од природе а онда и од самих себе, постају од малена и нажалост остају инфантилна деца неспремна да одрасту,што води у агресију или размаженог појединца који је продукт потрошачке култу

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.