Жути прслуци на великом екрану и друге приче

Кан - Канским црвеним тепихом већ су продефиловали: од болести потпуно опорављена и још прелепа Катрин Денев, Шон Пен са кћерком Дилан, Мет Дејмон, Тилда Свинтон, Вест Андерсон, Леа Сејду, Бил Мари... На 74. врелом јулском Канском фестивалу температура је у сваком смислу повишена, али оно што је најважније: „Фестивал није нови кластер короне!”, како је то гласно и јасно пред публиком јуче изјавио Тјери Фремо, демантујући узнемиравајуће гласине. Свакодневни извештаји из лабараторије инсталиране тик уз фестивалску палату, потврђују ове Фремоове речи. И добро је да је тако.

У Главном такмичарском програму узбудљиво је и шаренолико, а до сада је ипак најснажнији отисак оставио француски филм „Прелом” Катерин Корсини. И жесток и хуморан и надасве хуманистички филм са ставом о недавним догађајима (2018) у Паризу, о правом рату између жутих прслука и немилосрдне француске полиције. Да, Корсинијева је жуте прслуке и њихово разочарање Макроном довела на велико платно, са којег се чује и она њихова песма: „Чак и ако нас Макрон не жели, ми смо ту!” Улични рат и демонстрације чврст су оквир за вишеслојну причу о међусобно пуким случајем повезаних појединаца у једној ноћи у Хитној помоћи државне болнице где ће се сусрести средовечни лезбијски и уметнички пар у тешкој брачној кризи (сјајне Валерија Бруни Тедески и Марина Фоа), возач камиона ‒ учесник протеста, повређени демонстранти и регуларни пацијенти, комплетно болничко особље одавно преморено вишеструким сменама и недостатком неопходног здравственог материјала. Тај микрокосмос који је Корсинијева креирала, пулсира пуном снагом попут каквог документарног филма са лица места, сведочи и о дубокој подељености француског друштва и суштинског неразумевања између класа. Одличан филм, откупљен је за приказивање у Србији.

И „Бенедету” легендарног Пола Ферховена гледаће публика у Србији. Да ли је овај Ферховенов филм „бласфемичан”, како се то повремено могло чути у гледалишту? Није. Ферховен је инспирисан књигом и историјским написима из 17. века о часној сестри Бенедети која је посвећена Исусу живела у тосканском манастиру у време куге и у једном тренутку као стигмата била близу проглашења за светицу, али и о њеној лезбијској вези са сестром Бартоломеом. Провокативан и на визуелном плану прелеп класични, прави филм, са Виржини Ефиром у насловној улози и са изврсном Шарлотом Ремплинг у улози манастирске челнице...

Романима, приповеткама и кратким причама инспирисани су и филмови јапанског аутора Ријусукеа Хамагучија, италијанског мага Нанија Моретија, али и филмови Шона Пена, Јуха Кусманена и Кирила Серебреникова. Филм „Бергманово острво” Мие Хенсен-Лов инспирисан је Ингмаром Бергманом, његовом личном и филмском заоставштином на шведском острву Фаро и пре свега представља лични синефилски омаж овом непревазиђеном великану седме уметности (откупљен за Србију), у којем као глумци учествују Тим Рот и Вики Крипс...

 Хамагучи (зимус иначе награђен у Берлину Гран пријем за филм „Коло среће и фантазије”) адаптирао је кратку причу Харукија Муракамија о глумцу и позоришном редитељу који је после преваре своје жене остао и удовац, и у филму „Вози мој ауто” надоградио је својом вишеслојно разрађеном верзијом Чеховљевог „Ујка Вање”. Прелеп филм са изврсно разрађеним ликовима и изазовима који се рађају између стварних животних клопки и уметничких сновиђења...

Нани Морети је сада за потребе филма „Три спрата” посегнуо за романом Есколеа Невоа и гледаоцима на тацни дао мелодраму о поремећеним породичним односима и вредностима становника једне троспратнице у бољестојећем римском кварту. Морети се бави и васпитањем, родитељским страховима, хипокризијом која тиња у сваком од нас, па и међу његовим јунацима у тумачењу Маргерите Бај, Рикарда Скамарчија, Албе Рорвахер, па и самог сценаристе и редитеља којег поново видимо и као глумца у једној од главних улога...

Глумац и редитељ, али и продуцент је и контроверзна холивудска звезда Шон Пен, који је у такмичење за „Златну палму” стигао са „Даном заставе” (према истинитој причи Џона Вогела), филмом у којој главну улогу уз њега има и његова кћерка Дилан. Прича о чврстом и повремено бајковитом односу између кћерке и оца – дугогодишњег и непоправљивог криминалца и лажова, не оставља гледаоце равнодушним. Критичари ће приметити да смо овакве америчке филмове већ гледали...

Руски језик, култура, уметност, контроверзе живота и политике доминирају у финском филму „Купе број 6” Јуха Кусманена (према роману Росе Ликсом) и у руском филму „Петрова прехлада” Кирила Серебреникова. Кусманенов филм, снимљен у возу Транссибирске железнице, приповеда о необичном сусрету сродних душа – финске студенткиње археологије и руског рудара, и нуди хуманистички поглед на односе међу људима када припадност нацији или класи више нису важни (један је од бољих филмова у такмичарском програму). Серебреников постсовјетски, грозничави и психоделични поглед на стање у друштву у периоду владавине Јељцина чини његову „Петрову прехладу” чак блиском јапанским стриповима, не остављајући гледаоце равнодушним...

 Данас су пред гледаоцима у Кану и филмови „ЏФК поново: Кроз огледало” Оливера Стоуна (програм Канске премијере) и „Француска депеша” Веса Андерсона са Френсис Макдорманд, Тилдом Свинтон, Билијем Маријем у улогама чланова редакције измишљеног америчког магазина у Француској. Кан је стигао до своје половине...