Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: КАТРИН КОРСИНИ, француска редитељка

У жутим прслуцима и белим мантилима једнаки пред болом

И у овом садашњем контексту пандемије, и болнице и држава добијају неку нову симболику, али и нову подељеност
Катрин Корсини поново у Кану (Фото EPA-EFE/Sebastien Nogier)

74. КАН

Са својим 13. филмом у каријери, после девет година од учешћа у главном канском програму са филмом „Три света”, француска сценаристкиња и редитељка Катерин Корсини у овогодишњој трци за „Златну палму” учествује са „Преломом”, снажним играним филмом документаристичког стила и брзог темпа, у којем осветљава протесте жутих прслука из 2018. године.

Спајајући интимност са колективом и у стилу увек ангажованог Кена Лоуча, Корсинијева је понудила реалну слику дубоке и широко генерализоване социјалне кризе, чије су жртве и две жене у дубокој брачној кризи, али и сви они који ће се наћи у попришту догађаја у и око једне париске болнице која постаје лик сам за себе. У разговору за „Политику” Корсинијева се дотиче и политичког и друштвеног контекста у који је сместила радњу филма пресликане реалности и снажног еха...

У почетку смо могли да помислимо да ће ово бити љубавна прича између две жене у вези која је у дубокој кризи, а онда нам отварате врата за сваку врсту хаоса који производе велики број ликова, повезаних међусобно веома прецизно. Да ли сте још у фази дотеривања самог сценарија тачно знали како ћете све ово поставити и реализовати?

Сценарио је писан у брзини, било ми је потребно око годину дана да све ово урадим, да повежем жуте прслуке и личну љубавну егзистенцијалистичку драму са болницом и са различитим људима у њој. Људима са различитим, супротстављеним ставовима и животима. Сви они наћи ће се у једној јединој ноћи у болници, у хаотичном окружењу и како ви кажете – прецизно повезивање, било је једино могуће решење. Када је филм ушао у фазу монтаже, одједном нам је свима било јасно да се филм некако већ сам „измонтирао”. Све је изгледало глатко и ишло као по лоју: од једне приче до друге, од једног лика до другог и ја сам се некако осећала као диригент који је управљао тим великим оркестром и тачно знао шта ради. Дириговала сам комплексном симфонијом која је требало да буде пуна живота и догађаја. Да буде енергетска и да све буде у балансу.

Колико је тешко било снимати у лимитираном болничком простору пуном људи и пуном брзих обрта?

Морам да признам да ме је повремено хватала паника. Било је толико брзих и наглих промена које је ваљало контролисати. Често и веома пуно људи у једном кадру, а њихово понашање, израз и саму глуму морала сам да пратим само једним оком, јер ми је друго било већ заузето оном следећом сценом. Неколико пута сам упадала и у кризу и узвикивала „Мој боже, шта ћу сада!”, стрепећи од те сталне брзине промена угла и промена лица и стања оних испред камере. Не, није било лако.

Спојили сте жуте прслуке са белим мантилима и отворили нам свет и политичког и друштвеног активизма?

Све то што се догађало 2018. године провоцирало ме на реакцију. Желела сам да имам неки свој одговор на све то, да снимим филм о данашњем времену у којем сви живимо и о активизму, али нисам баш била сасвим сигурна како да у све то уђем. Онда ми се догодило да сам се у децембру, баш попут моје јунакиње која је сломила лакат, и ја сама нашла у хитној помоћи и видела како ствари тамо функционишу. Моја јунакиња ломи лакат у првој ноћи протеста жутих прслука и у свему томе има нечег надреалног што ме је инспирисало да направим неку врсту готово надреалистичког колажа. Има заиста нечег надреалистичког у томе како су жути прслуци заузели иначе прилично бескорисне париске кружне токове и претворили их у животне просторе – у симбол жутих прслука. С друге стране, ту су бели мантили. Болница, то несигурно окружење, која нас чини једнакима и пред болестима, пред болом, и пред тим људима у белом које гледамо са стрепњом и надом и са свешћу да од њих зависимо, често заборављајући да су и они тешки радници са нагомиланим и личним и пословним проблемима.

Из филма „Прелом” (Фото: 74. Кан)

Болница може да буде и симбол и свих наших пропуста у животу?

Да, пред пропустима који су нам се догодили или се догађају и пред тим тренутком у нашим животима када смо сви заустављени. Идемо негде и у једном тренутку – бум, нађемо се у болници која је заиста место где не бисмо желели да будемо. Али када смо у њој тако заустављени, присиљени смо да преиспитујемо шта је то све око нас. Сама радња филма јесте да уђемо у болницу и изађемо из ње у тој једној јединој ноћи у којој су се накупили сви могући елементи. Из ње излазимо са осећањем да више не можемо да издржимо, да смо добили рецепт или бар имамо слику сопственог здравственог стања. Улазак и излазак из болнице, у томе је цела поента филма.

Болница је и држава у малом, са свим нагомиланим проблемима, дубоким поделама, супротстављеним политичким мишљењима, док изван ње гори ватра?

Може и тако да се посматра овај филм. Јесам показала сву ту унутрашњу супротстављеност у друштву, све мањкавости система и саме државе, али нисам заузимала страну. Да, имала сам идеју да у ту болницу као у неку кутију натрпам различита заоштрена мишљења, али и нешто интимно и политичко. Да поставим филм из личног угла, угла жене одређеног животног доба која већ има изграђени друштвени положај који се разликује од положаја људи које ће у болници упознати. То упознавање ће уздрмати њена уверења, али биће уздрмани и сви остали ликови који су и сами ухваћени у ономе што представљају. Нисам у филму држала предавања нити страну било коме. Једноставно, на свој начин сам пренела оно што нам се у Француској догодило. Огорчење демонстраната као одговор на презир владе која их игнорише. Користила сам и елементе хумора и све сам помало обогатила и медицином, а највише стварним животом. И у овом садашњем контексту пандемије, и болнице и држава добијају неку нову симболику, али и нову подељеност.

Ваши главни јунаци се међусобно оптужују за „гласање” за Мари ле Пен и Макрона?

Није ли и то француска стварност? Сваки од ових ликова има јак идентитет, представља друштвену класу којој припада, место у друштву, професију. Оно што их повезује јесте да сви они раде и зависе од својих послова – и они који су ушли у болницу и они који у њој раде. Има метафоре у томе да је болница под притиском броја приспелих  људи сломљених због политичких догађаја у том тренутку у друштву којем иде тако лоше. То место постаје склониште за све, а медицински радници исцрпљени до максимума свима њима треба да пруже негу и подршку. Што се тиче „лепениста” и „макрониста”, током протеста жутих прслука било је непрестаних оптужби за изазивање жестоких нереда и правог уличног рата. А мој јунак Јан, возач камиона и учесник протеста којег је полиција тешко ранила, наивно је само очекивао да ће се Макрон појавити пред њима и поразговарати о томе шта их мучи.

Доживљавате ли себе као левичара?

Зар то није очигледно из овог, али и свих мојих предходних филмова? Но, оно што сматрам да је битно јесте то да престанемо да гледамо на људе са висине, да почнемо да имамо емпатију и за туђе проблеме а не само сопствене. Мислим да мој филм „Прелом” и говори о томе да треба да размотримо и сопствене поступке, да посматрамо и прихватимо друге са којима однос треба да се гради кроз разговор. Нада постоји у чињеници да људи могу да разговарају једни са другима уз поштовање различитости.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.