Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
КЊИГА О ГЛУМИЦИ НЕДИ АРНЕРИЋ

Од сна до јаве, и натраг

Дело ауторке Татјане Њежић биће представљено на предстојећем 28. Фестивалу европског филма „Палић”
Неда Арнерић (Фото са насловне странe књиге „Од сна до јаве, и натраг”)

Дођете кући, скувате кафу, седнете у фотељу, а око вас тишина. И свако сам бира шта је то: самоћа или слобода, речи су глумице Неде Арнерић (Књажевац, 15. јул 1953. Београд ‒ 10. јануар 2020), које и те како личе на њу, а које су записане у недавно објављеној књизи њој у част „Од сна до јаве, и натраг” ауторке Татјане Њежић. Дело је објавила издавачка кућа „Вулкан”, а биће представљено на предстојећем 28. Фестивалу европског филма „Палић”, који ће бити одржаван од 17. до 23. јула.

Књига „Од сна до јаве, и натраг” о Неди Арнерић, уметници која је снажно обележила наше просторе и време у којем је стварала, сачињена је од два дела. У првом кроз више поглавља представљен је њен живот и рад: од детињства, тенејџерских, студентских дана до професионалних искорака. У другом делу је 15 текстова њених пријатеља о њој: Душан Ковачевић, Горан Паскаљевић, Богдан Диклић, Славко Штимац, Милица Краљ, Кристина Ристић, који подсећају и потврђују да смо њеним одласком остали без једног од заштитних лица наше кинематографије. Између је кратак, упечатљив средишњи део, а ту је и близу стотину фотографија највећим делом из Југословенске кинотеке, укључујући и неке приватне, као и из позоришних архива.

Неда Арнерић у много чему била је прва: прва дечја, прва тинејџерска звезда, и много више од тога. Била је омиљено лице јавне сцене, а остаће упамћења и по господском држању којим је, без гордости, носила своју каријеру.

‒ Ћутећи смо се разумели. Били су то тренуци који су чинили да се човек поетичније осећа. Путања пријатељства која на најлепши начин обележава живот ‒ казао је о Неди Арнерић глумац Богдан Диклић, док је режисер Лордан Зафрановић записао да је Неда била његова омиљена глумица:

‒ Уписала се у глумачку и филмску бесмртност и оставила тамо свој вечни траг. Критеријуми и манири интелектуалне грађанске средине утицали су на паралелно настајање њена два лика. Први је лик лепе, топле, интелигентне, занимљиве, продуховљене жене с посебним осећајем и љубављу за културу и уметност, која је као професионална историчарка уметности и позната галеристкиња, чија је галерија била и својеврсно стециште културног живота Београда. А онај други лик, Недино право интимно биће које у сваком од нас најчешће тешко налази могућност да се непосредно покаже и изрази – Неда је реализовала уз помоћ својих глумачких остварења на филму.

Неду Арнерић, каже Душан Ковачевић, први пут је видео и упознао као глумицу на платну провинцијског биоскопа. Давно…

‒ Видео сам девојчицу која је играла у неком необичном филму, за који и данас нисам сигуран о чему се ради. Знам само да се тај филм највише памти по помињању Недине прве улоге. Била је симпатична, насмејана, драга и детињасто буцмаста. Једном речју, даровито и напредно дете које се преко ноћи, као у бајкама, претворило у лепу и заносну девојку. Све се то догађало у годинама велике славе француског новог таласа, када је Брижит Бардо била симбол женствености милиона гледалаца широм света. Неда Арнерић је тих година била наша Брижит Бардо, као што је Милена Дравић подсећала на Катрин Денев, а њен (касније) супруг Драган Николић на Белмонда, или Паја Вујисић на Жана Габена. Тих давних година прошлог века нисам знао ни слутио да ћу Неду срести и упознати релативно брзо – почетком седамдесетих година, у дворишту Капетан Мишиног здања, после ренесансне представе „Мушица”, у којој је играла главну женску 146 улогу. Већ увелико звезда југословенског филма, играла је као вихор пред задивљеном публиком ‒ пуком, као што је ред кад се играју народне комедије за гледаоце жељне смеха и пучке забаве ‒ навео је Ковачевић.

У свет глуме Неда Арнерић још као девојчица од 12-13 година закорачила је филмом „Сан” Пурише Ђорђевића. Када је улогом Ђурђине, односно Марклене у филму „Сан” освојила и публику и критику, између осталог, називали су је првом дечјом звездом и овдашњом Ширли Темпл! Играла је потом и у другим, такође чувеним Пуришиним филмовима „Јутро” (1967), „Подне” (1968)... Исте године када је пред публику стигао филм „Подне” гледаоце је освојила и љубавна драма „Вишња на Ташмајдану” Столета Јанковића. А улога Вишње ју је учинила још већом звездом. Уследиле су бројне филмске и позоришне улоге за које је добила највећа еснафска признања.

‒ Велики сам професионалац. Што јесте јесте. Звезда нисам, али професионалац јесам. О свему ипак гледаоци доносе најважнију пресуду. Између глумаца и њих постоје посебне релације. Са сликарима и књижевницима је другачије. Они могу да затуре своје слике или књиге у неке фиоке, па да неко једног дана открије како су то била генијална дела, али ми живимо с публиком и за публику, и ако она мисли да вредим, то ми је од свега највећа награда ‒ говорила је Неда Арнерић која је знала да прокоментарише и да јој је у животу можда понајвише жао зато што је скратила и прекинула детињство:

‒ Моји родитељи су инсистирали на тој скромности, гледано из данашње перспективе можда чак и превише. Учили су ме да будем фина, углађена, лепо васпитана. Умела сам као дете да будем прилично несташна јер ми је машта била бујна. Волела сам да замишљам и измишљам разне ствари, читаве театре сам правила од свог малог живота. Сећам се како су неки, кад ми је било седам-осам година говорили: „Ова мала ће или отићи у циркус или ће бити глумица.” Испоставило се тачно ‒ говорила је Неда Арнерић.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Trajkovic
Неда је попут хеленске богиње филмска дива не Србије већ Југославије... Нажалост бити глумица у Србији је пре пежоративно него афирмативно али то говори о нама као друштву а не о дами која је и својом професионалном импозантном делу које је културно благо Србије, Нама остаје само да негујемо леп и нежан сентимент према овој дами и глумачкој диви у нади да ће инспирисати младе глумице како се постаје велика глумица али и пре свега дама са манирима.
Minja
G. Zbijiću, ne postoji hrvatsko pismo! Postoji latinično pismo koje se koristi u hrvatskom, kao i većem broju evropskih jezika (ali i onih podalje, na primer, turski jezik koristi latinicu). Srpski jezik koristi pre svega, ali ne isključivo, ćirilično pismo, pa je Vaš komentar o 'hrvatskom pismu' malo promašen.
Драгољуб Збиљић
А зашто је књига објављена хрваатским писмом? Знају ли Вулкан и ауторка књиге да се српска дела објављена хрватским писмом редовно књиже већ дуго у хрватску културну баштину, јер еј српски језик, нормално, у свету регистрован ас српским (ћириличким) писмом, а нее с хрватским. Ми из незанања много радимо ан своју штету. Такви "гафови" у српској култури, у хрватској култури се нее догађају. Ми (Срби) из незанања и небриге (нехајнсоти) наносимо сами себи највеће штете.
Dragomir Olujić Oluja
G-dine Zbiljiću, ne postoji "hrvatsko pismo", kao što ne postoji ni srpsko, francusko, rusko, englesko, nemačko... pismo!... Laž je da se "srpska dela" objavljena na latinici "knjiže" "u hrvatsku kulturnu baštinu"!... Nije tačno da je u srpskom jeziku čirilično pismo "ustavno obavezno pismo", obavezno je samo u službenoj komunikaciji, ne u javnoj, privatnoj... komunikaciji...
Драгољуб Збиљић
Господине vitabrevisе (баш лепо име), шта Вам то значи "препоручљиво писмо"? Ћириличко писмо (ако на њега мислите) није у српском језику никакво перпоручљиво, него еј уставно оабвеезно писмо. То што се ми (Срби) још држимо Брозовог "законоправила" (не држати се устава и закона), друго је питање.
Прикажи још одговора
Коста
Назад...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.