Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
Прича из Великог рата

У Скадру живи леш, у логору поцрнелих ушију, у Чешкој парадни кочијаш

Српски војници заробљени од А устроугара (Фото са сајта „Јадовно”)

Рад и ред у српској сеоској кући пред Велики рат. Живот у породичној задрузи, поштовање старијих. Стицало се и имало, пуне штале и торови... А онда ратно доба, мобилизација и страдања, одлазак у заробљеништво. Ту судбину доживео је Пожежанин Ђуро Николић, па је описао у позним годинама у аутобиографском спису „Успомене из живота”. Приредио их је у овом миленијуму Недељко Јешић, а објавио часопис „Историјска баштина”.

„Најлепше доба у нашој кући било је од 1907. до 1914. У кући 17 чланова задруге, много се радило. Било је увек слугу и слушкиња, а за време сезоне бербе шљива и кукуруза по 15, 20, па и 30 радника. Стоке је било доста: по 20 грла говеда, 80 оваца, 40-50 свиња, три-четири коња. У кући је владао патријархални обичај, млађи су поштовали старије. Кад отац или стриц Мојсо улазе у кућу, млађи су их поздрављали устајањем...”

„Долази аустроугарски рат 1914. у јулу месецу. Ја сам мобилисан и упућен на границу на Кадињачу. Код куће остаје стриц Мојсо са женама, остала је пуна кућа, пуни торови и обори, бурета ракије, приплодни бик доведен из Швајцарске који је мерио 1.200 кила... У новембру Швабе заузимају Србију све до Рудника и Јелице, где су били враћени и поражени. Одмах после тога моја генерација регрута буде позвана на одслужење кадровског рока.”

У Штипу је Ђуро примљен у штаб као писар, пре је примио перо него таин. „Али завлада у том граду епидемија тифуса тако страшна. Поумирали су моји најбољи другови, па и мој командант, најпосле се и ја разболим. После оздрављења будем прекомандован у Дринску болничку чету у Ваљево. У септембру 1915. будемо премештени у Пожегу, одакле настаје евакуација преко Чачка, Митровице, Вучитрна и ту нас замало Бугари нису заробили. У Пећи остајемо седам дана. Ту смо били сведоци да је запаљена имовина српске државе, највећи део ратне спреме погорело је и уништено”, писао је.

„Кренули смо преко Рожаја за Подгорицу, остављени сами. У Скадар стигли на Светог Николу потпуно исцрпљени, живи лешеви. Ту су нас тукли швапски авиони. Били смо скоро пред Драчем, али будемо враћени у Подгорицу да отворимо болницу и гледамо изнемогле војнике. Ту је сваког дана умирало по стотину људи! У том времену, баш на Светог Саву, у Подгорицу су стигли Швабе и били смо заробљени.”

Спроводе га са осталима преко Ловћена и Сарајева до великог логора у Добоју. Међу заробљеним је било босих и подераних, трећег дана пешачења стижу у Дервенту. Ту су их сачекали швапски официри хрватског порекла.

„Један официр упитао је лепо на српском језику: ’Како је Срби?’ На то је добио одговор од изнемоглих: ’Дајте нам леба и обућу па ћемо и у гору и у воду!’ На ове речи швапски официри су се згледали и зачуђено рекоше: ’То је много од умрлога српског војника.’ А зима је била страшна. Стрпали су нас у фургоне и закључали, други дан смо осванули негде на граници Баварске. Указао се огромни заробљенички лагер ’Хајнрихсгрин’ од преко 50.000 заробљеника разних нација. Дошли смо до њега толико промрзли да су нам доцније увета поцрнела. На температури 35 степени испод нуле морали смо сваког дана на купање. При уласку у купатило стајао је по један подофицир који је сваког прегледао и пљачкао. Храна у лагеру била је очајна.”

Касније је Ђуро са десетак сународника упућен на пољопривредне радове у Чешку, у близини Прага, на имање грофа Чернина. Ова грофовија имала је преко 30.000 хектара са 13 економија. Ту су биле огромне машине за орање на парни погон, у шталама по 300 музних крава и 100 теглећих коња, 20 липицанера. Штале су имале водовод на струју, музилице су електричне.

„Ми Срби имали смо храну, стан, огрев, одело, лечење, 50 одсто од зараде. За оне ратне прилике то је било боље него за њихове грађане. Доцније су дошли руски заробљеници, горди царски солдати, врло религиозни. Јутром и на подне кад полазе на рад сви су у хору певали њихове херојске песме.”

Ђуро је ту дуго радио. „Имајући у виду да су сваки дан настајала тежа времена уколико се рат продужавао, ми смо се овде осећали као у великој заветрини. Тако је трајало 1916. и 1917, а почетком 1918. ситуација је код чешког народа била друга, војници су напуштали фронт и крили се лети по пољима и житу, најрадије код наших Срба који су у шталама хранили стоку. Ја сам у то време био парадни кочијаш, још од младости сам волео лепе пунокрвне коње. Брзо сам научио да говорим чешки и на себе скретао пажњу. У слободном времену дала ми се прилика да с девојкама играм валцере, полку, мазурку... Једног октобарског дана осванули су огромни плакати и прогласи о Чехословачкој Републици. Није било ниједног швапског војника, тробојка је била знак новог времена. Ја сам се истог дана по прогласу републике јавио у Чехословачку соколску легију, њихове девојке су биле лепе као сан, то су за мене били најлепши дани. После шест месеци решим се да кренем за Србију”, бележио је у својим записима Ђуро Николић.                                                    

 

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Čitalac Istorijske baštine
Autoru ovog članka se potkrala jedna greška: ove "Uspomene iz života" Đura Nikolića (sećanja koja je pisao u poznim godinama) priredila je za 23. broj Istorijske baštine Jasminka Lalović Đurić, a ne Nedeljko Ješić. Ješić je u 16. broju istog časopisa objavio neki drugi Nikolićev rukopis - kratke dnevničke ratne zabeleške - o kojima u ovom članku ipak nije reč.
Лазар
Увек се треба питати да ли би Срби боље прошли да су прихватили аустроугарски ултиматум и избегли рат. Српска влада није прихватила тачку бр 6 ултиматума, којом се тражило да аустроугарски иследници врше истрагу поводом Сарајевског атентата. Да је то прихваћено, страдало би можда педесетак високих официра чланова Црне Руке, а не онолики народ.
Ненад Рајковић Форцхајм Немачка
Трабали смо и Турке да задржимо.
prorektor
Cesi, hmm. U prvom i Drugom ratu su bili potpuno zaposleni, a za vreme Hitlera cinili su veliki procenat u industriji za potrebe Nemackog ratovanja. Kad je Hitler propao, mnogi su plakali jer je dosla i nezaposlenost. Kad su bezali od Sovjeta krajem 60tih, kroz Austriju su stavljani u logore, a muski i zene su razdvajani. Austrijanci kao Austrijanci, sta bi drugo, nadenuli su svoje lovacke sesire, silovali do mile volje, a Ceska i Slovacka drzava i dalje cuti o tom drustvenom masakru.
Miki
A sta mislite ko je radio u Nedicevoj Srbiji npr u oblastima koje su bile u interesu okupatoru (npr rudnicima). Da se ne mucite sigurno nisu Nemci dovodili Nemce iz Nemacke da rade kod nas tokom okupacije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.