Уторак, 28.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

​Новак Ђоковић и Мухамед Али – једна прича

Облаци над централним тереном Вимблдона 3. јула 2011. године упозоравали су да још није готово, да ће се борба тек наставити и да ће трајати годинама. Проклети облаци иза којих се пробија сунце, проклето време које се дури, као да се поиграва над остацима велике империје.

Новак сервира за меч-лопту, за прву титулу на Вимблдону. Чујем само ударац лоптице у вимблдонску траву из Новакове руке, пред његов одлучујући сервис. Седамнаест тупих удараца, у тишини лондонске арене, као да траје седамнаест година и враћа време уназад, када је жгољави дечак био нешто виши од рекета и сањарио да ће постати првак света.

Снажан сервис Новака путује као да стиже из давнина, из далеке прошлости, из прохујалих времена да би га било ко зауставио. Сервис је тако јак да Рафаел Надал може само да једва пребаци лоптицу преко мреже.

Борхес је једном написао да је сваки тренутак у животу низ случајности које су се низале вековима, склапајући се у садашњем тренутку. Баш у овом, када Рафаел Надал стоји укопан, чекајући пресуду. Али, тај тренутак није био стицај околности, већ Новаков пут и судбина која је чекала сусрет с његовом убитачном форхенд дијагоналом која избацује Шпанца са терена.

Светске агенције су под ознаком хитно јављале – од сутра, 4. јула 2011. године, Новак Ђоковић постаје први тенисер света, као једини играч у историји који је на трон ступио освајајући Вимблдон!

Била је то његова година, сви знаци указивали су на то, али коначни загрљај Новака и историје догодио се десет година касније. Тај рандеву десио се у полуфиналу Ролан Гароса, када је у можда највећем тениском мечу у историји гренд слемова Новак Ђоковић самлео Надала на Шатријеу, природном станишту великог, анксиозног Шпанца.

У Паризу влада полицијски час, требало је да трибине буду празне у 22.30 часова, али тај меч је показао да у судару тениских дивова престају да важе закони Пете републике, пандемија волшебно нестаје јер је публика морала да види коначан тренутак судара светова и Новаково победничко лежање на шљаци. Као да се бацио у кревет и рекао јој – моја си!

Победа на Вимблдону и Новакова 20. гренд слем титула била је само затварање круга његове последње деценије, његове ере, у којој је освојио двоструко више гренд слемова и мастерса од Федерера и Надала заједно, с убедљиво највише проведених недеља на месту броја један.

(Драган Стојановић)

Новак је коначно скинуо смокинг, развезао лептир-машну и бацио рукавице публици у лице и у Паризу и у Лондону, јер су на Шатријеу и Вимблдону толико ентузијастички навијали против њега да је његов победнички урлик подсећао на вучји.

Одавно је тај момак усамљени вук који је напустио чопор и зими њуши храну, а лети лута шумама и пољима, што даље од лицемерног племства из замкова који узалуд покушавају да га улове, организујући хајке против њега.

Али, када се финала заврше, они му се клањају јер је свет коначно морао да га прихвати иако зна да га никада неће припитомити. Новака монденски Запад никада неће заволети, али потлачени Трећи свет сматра га својим херојем, те се не само у спортском већ и у идеолошком смислу утицај Новака Ђоковића може упоредити с борбом Мухамеда Алија, коју је водио много даље од ринга у Медисон сквер гардену.

Бели Србин и црни Американац, један на бетону, трави и шљаци, други на небесима. Највећи су зато што су показали да свет није црн и бео, већ је црвен као крв, плав као небо, браон као шљака, зелен као вимблдонска трава, сив као вук. И златан, као златни слем

Полуфинале Ронал Гароса било је слично мечу у Киншаси за првака света у тешкој категорији 30. октобра 1974. године, када је Али против Џона Формена боксовао у крвавој афричкој ноћи.

Новакова тактика била је слична Алијевој. Осам рунди Али је био стиснут међу конопцима, пуштајући Формена, ударача с гвозденим песницама да га туче у тело. Били су толико блиски као да играју бездушни стискавац.

Изненада, у осмој рунди, Али је послао мазни директ у Џоново лице. Формен је мирно посматрао споро путовање велике песнице ка свом челу, дуго као лет из Њујорка за Киншасу. Потом се стропоштао на под.

Новак је у првом сету пустио Надала да трчи лево-десно, да поведе са пет-нула. Са Рафиног чела сливали су се слапови зноја, као летње кише, док су његова слаба колена клецала. Ноле је био сув као бедуин, али српски! Потом је, ударајући форхенде и бекхенде ракетном снагом на једну и другу страну, докусурио Рафу скраћеним лоптама и слајсовима, остављајући га с оне стране историје.

Наш црни, велики брат Мухамед Али морао је, попут Нолета, да прође дугачак пут од презира белог естаблишмента, против којег се борио својим чврстим, антиратним уверењима, до коначног признања да је тај борац за људска права, прзница, егоцентрик и песник далеко више од троструког апсолутног шампиона света у тешкој категорији.

Пророк расне једнакости и правде, борац против интервенционизма и глобалног капитала освајао је центиметар по центиметар слободе и поштовања нокаутима и зато је опис његових мечева ближи цитирању Хомера него сувопарних спортских извештаја.

Новакова снага не лежи у директима и аперкатима, већ у форхендима, челичној вољи и контроли сопственог ума којом паралише противнике. Шта зна онај на супротној страни мреже? Да ће, чак и у свом најгорем дану у сезони, Новак на крају победити. Његова заштитна мрежа самопоуздања је толико видљива да онај други, било ко да је у питању, још у свлачионици, пред излазак на терен, осећа да трчи ка амбису!

Тениски свет се годинама дивио дуополу два великана. Једном надменом и супериорном, који одсликава моћ финансијске корпоративне елите с главном централом управо у Федереровој Швајцарској. Други је био медитерански ватрен и неуротичан, али једнако величанствен играч, који је представљао типски модел оног дела Европе која је оптужена за изазивање хаоса, расипништво и лењост.

Тај свет је стрепео над коначним идеолошким исходом великог слома јер је метафора била исувише очигледна. Билборди мегакорпорација, оличени у Федереру и Надалу, повијали су се над олујом коју је најављивала појава Новака Ђоковића.

Да, Ноле је био презрен још на њујоршком аеродрому, када је слетео у Америку долазећи да одигра јуниорски Ју-Ес опен. Претресали су га као терористу, пошто су му погледали пасош. Новак је рекао њујоршком полицајцу: „Другачије ћете ме гледати када постанем број један.”

Ноле је дуго потискивао та сећања, његова личност се издизала изнад улоге великог осветника, његов шарм, духовитост и интелигенција надвладали су године потцењивања. Он боље од свих осталих зна: његова кожа је бела, али га премијум свет који се самопрогласио супериорним гледа као Мухамеда Алија 21. века! Новакови ударци погађају линије, али лоптице одскачу много даље и значе много више, показујући да и народи с фуснота могу имати највећег спортисту данашњице.

Мухамед Али и Новак Ђоковић су највећи спортисти свих времена. Бели Србин и црни Американац, један на бетону, трави и шљаци, други на небесима. Највећи су зато што су показали да свет није црн и бео, већ је црвен као крв, плав као небо, браон као шљака, зелен као вимблдонска трава, сив као вук. И златан, као златни слем.

Иди Ноле и узми га!

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Miloš
Nekoliko reči ovde. Mislim da Noleta ne treba upoređivati sa velikim blrbljivcem. Oba su ipak imala drukčiji put do slave. Pritom, Noletu i ne treba ljubav Zapada. Dovoljno je da ga volimo mi Srbi. Na kraju, ne znam kakav je Ali bio borac a ljudska prava, jer sumnjam da bi isti olako prihvatili njegov negativan stav o međurasnom mešanju.
Rosa Vuletić
Genijalno!!!!!Znanje, mudrost, iskrenost , talenat...Šta reći drugo za ovaj genijalan tekst o genijalnom Novaku.
Dr Slobodan Devic
"Al ga opravi, svaka mu cast" - a nije ni prvi put ...
Perovic Tanja
Bravo Aleksandre odavno nisam ljepsi tekst procitala za naseg Noleta.Sve je napisano kao da citam neku najljepsu pjesmu.Nas Nole je zasluzio ovakav tekst i cijelom svijetu je pokazao kakav je borac i koliko voli svoju zemlju i svoj narod pa neka puknu dusmani.Koliko ga oni blate i muce on svaki put ko najaci borac pobjeduje i dradi Bog mu to vidi i pomaze mu. Hvala ti Nole na svemu,i svaki put kad si na terenu i mi smo stobom i svaku nepravdu mi prezivljavamo .Ali poslije svakog meca ti si jaci
Зоран Тошковић
Браво Александре, Мислим да ти је ово до сада најбоља колумна на тему спорта. Наравно, спорт је само повод да се на брилијантан начин да слика Света и нас у њему. Свака чааст.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.