Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сачувано од заборава

Бањалука (Фото М. Кременовић)

На Петровдан ове године навршило се 80 година од када су из Старчевице протерани Срби. Тога дана на Бањалучком пољу постављени су марвени вагони, а на поље су доведене целе породице – Антонић, Саватић, Чолић, Бајић, Јовановић, Малиновић, Билановић, и друге из Бањалуке. Била је ту и моја мајка с нас троје деце. Мој отац Симо Антонић, заробљен као резервиста краљеве војске, одведен је у логор у Немачкој, где је остао четири године.

Када смо се укрцали у марвени воз, повезли су нас према Суњи, тачније у Сисак, у познати логор Цапраг. Ту смо провели шест тешких недеља. Владале су велике врућине, није било довољно хране, а нисмо могли ни да се окупамо нити да оперемо веш.

Затим су нас поново укрцали у марвене вагоне па је воз кренуо у Земун, који је тада био под влашћу НДХ. Након неколико дана преговора кренули смо у Топчидер. Тамо смо се након дужег времена коначно окупали, а добили смо и гардеробу и много хлеба и млека за нас децу. Наше путовање наставило се до логора „Црвени крст” у Нишу.

Моја мајка смештена је у кућу породице Ђорђевић у Тешици. Ова породица – Војислав и његова супруга Боска – прихватила нас је као најрођеније. Њихове две ћерке Данче и Љупче, нешто старије од нас, биле су нам као сестре. А велику помоћ имали смо и од тадашње власти.

У то време чести су били напади Бугара, који су чинили велика недела, пљачкали и отимали. Доживели смо и бомбардовање савезничких авиона, који су неколико пута бацали бомбе и близу Тешице, а најтеже је било на Ускрс 1944. године.

По ослобођењу Југославије вратили смо се у Бањалуку, у родну Старчевицу. Куће су нам биле оштећене јер су у њима за време нашег одсуства боравили мухаџери. Вратио се и отац. Он је био тесар, а кад је поправио кућу настао је за нас нови живот. Ја сам завршио ременарски занат, којим се и данас бавим, оженио сам се и добио две ћерке. Обе су завршиле медицински факултет, основале своје породице и поносим се њима.

С породицом Ђорђевић одржавам контакте, а неколико пута сам им одлазио и у посету. Жеља ми је да ове године поново одем тамо и упалим свећу за све њих – Војислава, Боску, Љупче и Данче.

Војислав Антонић,
Старчевица, Бањалука

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.