Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Прогноза за Србију: очекујте неочекивано

Околина Новог Сада, прошле недеље (Фото Бојан Возар)

Када је у септембру прошле године на Калемегдану засађено шест палми, првих у новијој и старијој историји Београда, био је то одличан повод за варошке пошалице и традиционални цинизам на друштвеним мрежама. Уз оцене да је питању још један „весићизам”, једнодушно је закључено да егзотични дошљак неће прегурати зиму. Девет месеци касније ударио нас је такав тропски јунско-јулски талас као да је цела Србија под палмом. А не само Јагодина.

У недељама када смо били ближи Африци него у зениту Покрета несврстаности чинило се да нам је читаво глобално загревање испоручено локално. Такав утисак није лишен истине. Југоисточна Европа, којој географски припадамо, један је од региона који се загрева брже од остатка планете. Ово подручје је већ сада годишње просечно топлије за више од два степена у односу на прединдустријски период. А према слову Париског климатског споразума, та два степена су црвена линија коју Земља не сме да пређе до краја века.

– Већ сада имамо четворомесечно лето. У климатологији летњи дани су када максимална температура достиже 25 степени. Већ деценију годишње имамо од 20 до 30 таквих дана више него средином прошлог века. А било је у том периоду и година с вишком од шездесет „25 плус” дана. Дакле, искусили смо и петомесечно лето, на уштрб пролећа и јесени – каже климатолог Владислав Ђурђевић, професор на Одсеку за метеорологију Физичког факултета у Београду.

Према његовим речима, југ наше земље у топлијем делу године све више поприма карактеристике суседне, нама континенталцима толико драге, медитеранске климатске зоне. Но, сви који помисле да је статус кандидата за „медитеранску унију” добра вест за Србију, морали би пажљивије да прочитају и шта пише „ситним словима”: померањем средње вредности глобалне температуре или просечне температуре неког поднебља, помера се и распон екстрема. Тако да наизглед безначајна два степена догревања у пракси значе најезду екстремних појава. А то су тешко подношљиви топлотни таласи, шумски пожари, суше, несташица воде, а с друге стране – преобилне кише, рушилачке олује, изненадни удари градоносних „бомбардера”... Међу климатским „јахачима апокалипсе” су и инвазивне, штеточинске врсте каквих пре није било на нашем подручју, па и болести које су одувек биле негде тамо далеко.

– Климатске зоне не померају се само од југа ка северу него и по надморској висини. Тако је врх Проклетија, који је имао одлике климе тундре, те карактеристике увелико изгубио. Преобликовање климе „по вертикали” прати и миграција шума, и према северу и према већим надморским висинама. То се већ дешавало у историји Земље, али су то били процеси који су трајали хиљадама година, а сада се клима мења унутар сто година – каже Ђурђевић.

Како објашњава Владан Иветић, професор Шумарског факултета БУ, при глобалном загревању од 0,1 до 0,35 степени по деценији, да би опстале, шуме би требало да се померају 1,5 до 5,5 километара у правцу севера, или пак 1,5 до 5,5 метара на вишу надморску висину. С обзиром на то да само ретке врсте могу да достигну ту спасоносну брзину, професор Иветић напомиње да у стратегијама пошумљавања фактор глобалног загревања мора бити узет у обзир, како би се садницама обезбедиле „сигурне климатске куће” и тиме повећале шансе за преживљавање.

Осим шумарства, и пољопривреда ће морати да се равна према фактору климатских промена, уз обиље мера заштите од екстремних временских појава.

– Пре двадесетак година ретко где у Србији сте могли да видите противградну мрежу над воћњацима или систем за наводњавање. Данас је то стандард. Све чешће су у примени и методе за загревање воћњака, као одбрана од мразева који у рано пролеће могу да униште род, након што блага зима измами вегетацију. На пример, кајсије готово сваке треће године страдају од мраза – напомиње др Мирјам Вујадиновић Мандић, доцент на Пољопривредном факултету БУ.

Поплава у Обреновцу, 2014. године (Фото Т. Јањић)

Слике поплава или градом разорених воћњака и поља најдраматичнији су приказ климатских промена. Међутим, у овом веку, рачунајући и катастрофалну 2014. годину, Србија је од поплава претрпела штету од 2,5 милијарди евра, а од суша – пет милијарди. Од 1950. до 2000. наша земља је имала три веома сушне године, од 2000. до 2020. чак седам. Предвиђања су да ће у свакој деценији друге половине 21. века бити по осам сушних година. И с наводњавањем ће бити проблема јер ће се смањити протоци река, нарочито на југу и југоистоку Србије, где се и очекује највећа осека падавина. Уз то, све ређе снежне зиме спустиће ниво влажности земљишта с пролећа, што ће се одразити и на попуну подземних водних ресурса. Парадокс статистике је да имамо сасвим повољан годишњи падавински биланс – проблем је у томе што кише падају кад не треба, где не треба и колико не треба. Оптимално решење, које оптимално и кошта, била би изградња акумулационих језера и резервоара. Ту би се вода прикупљала када је има превише, а одатле би се наводњавало у сушним периодима. Др Вујадиновић Мандић наводи да је амортизовање штете могуће и одабиром сорти отпорнијих на сушу или обилне падавине и пратеће болести и штеточине, у зависности од годишњих прогноза.

– Брзо прилагођавање на климатске промене често је сложен, а увек скуп процес. Постојећа инфраструктура за водну регулацију и одбрану од поплава више није гарант безбедности, а огроман је посао доградити стару или изградити нову. Зато сада нико није заштићен и довољно спреман пред ћудима природе, а тако ће бити и наредних неколико деценија – напомиње климатолог Владимир Ђурђевић, додајући да се то најбоље видело овог јула, када су пострадале Немачка, Белгија и Холандија.

– У вртлогу климатских промена и у Србији је очекивање неочекиваног једино извесно. Оно што данас називамо екстремним временским појавама, убудуће ће бити уобичајено климатско окружење с којим ћемо морати да живимо. Све док човечанство драматично не редукује емисије гасова с ефектом стаклене баште, односно коришћење фосилних горива – закључује проф. др Владимир Ђурђевић.

Градови – кривци и жртве

Индустрија и урбане средине највећи су „емитери” угљен-диоксида и гасова са ефектом стаклене баште, па самим тим и највећи виновници глобалног загревања. Али, градови су и највеће жртве климатских промена, напомиње проф. др Бранислав Стојков, председник Одбора за градове Србије у будућности Академије инжењерских наука.

– Градови генеришу вишу температуру и већу количину прашине која је хидроскопна, зато више немамо пријатне летње пљускове, него потопе – каже професор Стојков. Према његовом мишљењу, климатска стратегија наших градова мора да почива на озелењавању, а саобраћај на јавном превозу и инфраструктури за класичне и електричне бицикле. Нужно је и централизовање даљинског грејања, а не да сваки део града има своју топлану. „Трећи стуб” је повећање енергетске ефикасности зграда, кроз програме попут субвенционисања замене столарије.

– За спровођење ових мера у свакој општини и граду требало би формирати тело које ће се бавити тамошњим специфичностима климатских промена. Упоредо с тим, спроводила би се едукација становништва о овој теми, од основне школе па надаље. О последицама утицаја на животну средину нужно је едуковати и руководства локалних фабрика, уз стално подсећање на мере заштите које су по закону дужни да спроводе – истиче проф. др Бранислав Стојков.

(Не)споразумни развод с угљем

Народна скупштина је 18. марта ове године усвојила дуго очекивани Закон о климатским променама. Овај кровни правни акт углавном се бави успостављањем система за ограничење емисија гасова са ефектом стаклене баште. У параграфима се помињу и механизми за већу отпорност друштва на климатске промене, посебно у секторима водопривреде, шумарства, пољопривреде и здравства. Примена овог закона биће спроведена кроз Стратегију нискоугљеничког развоја, Акциони план за спровођење стратегије и Програм прилагођавања на измењене климатске услове. Усвајање тих докумената је такође годинама најављивано. Према речима проф др Владимира Ђурђевића, главни „кочничари” су у сектору енергетике – они сматрају да је план смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште постављен превише амбициозно. Односно, да Србија није у стању да се са енергетике базиране на угљу тако брзо пребаци на алтернативне изворе.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Maja
Kad u EU nije smetalo zagađenje od bombardovanja kompletne srpske industrije i rasipanje svih otrova u zemlju, vodu i vazduh, pa su tu bacili i svoj otpadni osiromašeni uranijum, neće im smetati ni ovo malo industrije što imamo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.