Недеља, 28.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ Раде Шербеџија

Не треба жалити за промашеним одлукама

Славни глумац је баш уочи свог 75. рођендана одржао концерт у Београду и поручио да је имао ватрену младост и богат живот, а неки неостварени снови део су несавршености нашег живота
Раде у својој кући у Барбариги

Замислите овакву филмску сцену: врела, ведра летња ноћ, у тишини се чују само цврчци, међу дрвећем постављена бина, на њој музичари чекају знак. Онда у крупном кадру препознатљиви црни шешир широког обода, из његове сенке израња поглед чудесних плавих очију оивичених ситним борама од смеха. Чује се „Добро вече, драга публико” и крећу стихови, па песма, и тако пуна два сата. Звезди вечери није мањкало ни енергије, ни шарма, а за подстицај се побринула маса обожаватеља, од којих је већина цео концерт провела на својим (времешним) ногама.

Недавни наступ Радета Шербеџије и бенда „Западни колодвор” у београдској Ботаничкој башти „Јевремовац” био је догађај за памћење. Претходило му је отварање књижаре „Космос” у Кнез Михаиловој улици, где је познати глумац, којем је ова издавачка кућа објавила аутобиографске записе „Пре кише” и „До последњег даха” и збирку стихова „Странац”, рецитовао Крлежу и потписивао примерке својих књига.

Раде Шербеџија је овде чест и радо виђен гост, као глумац, редитељ, музичар, али и као пријатељ овдашње културне и уметничке сцене, глас отпора свакој нетолеранцији и неслободи, и покретач многих хуманитарних акција. Београд је, каже у интервјуу за „Магазин”, за њега увек био важно место, у разним аспектима, а пре свега као главни град некадашње Југославије, чије су многе активности биле главне аорте политичког, економског, привредног и културног простора те државе.

 
Раде и Ленка

Станица Београд

 – Београд је својом богатом историјом и традицијом представљао и још представља један од најживљих и најинтересантнијих градова на Балкану и у овом делу источне Европе. За њега ме вежу многе незаборавне успомене. Овде сам био део великих уметничких подухвата, од филмова Живојина Павловића, Горана Марковића, Душана Макавејева, Мише Радивојевића и Боре Драшковића, до култног позоришног покрета КПГТ (Казалиште, позориште, гледалишче, театар), чији сам учесник био од самог оснивања, па све до пролећа 1991. године. За Београд ме вежу и многа искрена пријатељства. Нажалост, многих од мојих најдражих више нема: Љубе Тадића, Гаге Николића, Милене Дравић, Соње Савић, Андреја Поповића. У Београду сам срео и моју Ленку и оженио се њоме пре 30 година. Од тада путујемо светом и мењамо адресе, али Београд остаје увек ту, станица на коју често долазимо и којој се увек изнова враћамо – вели Шербеџија.

У српској престоници остварио је и многе пројекте с овдашњим уметницима. У скорије време, успешну копродукцију Театра Улисис с Београдским драмским позориштем на класику „Ко се боји Вирџиније Вулф”, где игра Раде, док је Ленка је режирала представу „Ружни, прљави, зли”.

– Наравно да имамо жеља и планова да још нешто ново радимо у Београду. Овде је толико много сјајне енергије, а младе глумице и глумци просто су небески надарени. Што се тиче мојих добротворних и других активизама, они су се на неки начин свели само на моје хуманитарне представе и концерте које изводимо поводом неких елементарних непогода или акција за помоћ неким настрадалим подручјима или тамо где су помоћ и подршка потребни – каже Шербеџија.

Београдска публика је ове године имала задовољство да га гледа у „Рибању и рибарском приговарању” на Фесту, у једној од оних рола које као да су писане за њега и за коју је освојио прву награду на филмском фестивалу у Пули (где је, иначе, његов син Данило награђен Златном ареном за сценарио и режију филма „Тереза 37”). У богатој Радетовој каријери било је још таквих улога, које су захтевале изврсно познавање локалног наречја и менталитета, али и неких сасвим другачијих, рецимо у страним акционим филмовима.

– Међу скоро двеста филмских (а и велики број позоришних) улога било је свакаквих, наравно, али сигуран сам да је остало иза мене доста оних којима могу да се поносим. Рецимо, све моје улоге у Павловићевим филмовима, онда Вито у „Живот је леп ”, Александар у „Пре кише”, па многи страни филмови и режисери с којима сам радио, као што су Франческо Роси, Стенли Кјубрик, Филип Нојс. Било је толико тога, за три живота, и наставља се.

Са кћеркама Нином, Милицом и Вањом на једном од концерата на Брионима

Ево, баш сада снимам велику ТВ серију у Лондону с Геријем Олдманом и још неким холивудским звездама. Улога ми је супер и весели ме тај посао. Путујем свакога месеца у Лондон и враћам се на моје концерте и представе. Имам и неке понуде за филм у Хрватској. Диван сценариј написао је мој пријатељ Грегор Николас с којим сам 1996. снимио сјајан филм „Брокен инглиш” (Broken English) на Новом Зеланду, био је то приличан успех у Америци. Требало би да играм једну од главних улога, која спада у карактерне, каквих сам одиграо уистину доста у Америци и другим деловима света, иако ме наша публика повезује углавном с америчким блокбастерима као што су „Светац” или „Снеч” – наводи наш саговорник.

Нова књига на помолу

Своје успомене и размишљања о животу, уметности, љубави, породици, лепим и тешким временима, политичким и друштвеним превирањима, због којих је постао „птица селица”, драгим људима, пренео је на странице својих књига, а нову управо пише:

– Имао сам ватрену младост и богат живот. Постојала су сигурно нека стања и догађаји из моје младости за које би се могло рећи да су ме усмерила према уметности.

Боћање са Ђоковићем на Брионима

Чиме се највише поноси, има ли и понеког разлога за кајање или жаљење због пропуштеног (или погрешног избора)?

– Наравно да ми је жао за многе ствари које су ми се у животу расуле кроз прсте и нису оставиле довољно трага, колико је можда требало. Али тако је то с нашим животом. Често смо жртве случаја или неких догађаја које после оправдавамо задатом нам судбином. Но, не треба жалити за промашеним одлукама, неоствареним сновима или неуспелим покушајима. Све то спада у несавршеност нашег живота. И тако мора и бити јер смо и сами несавршени. Наш живот се састоји од успона и падова и срећни су они који освоје неколико врхова на које су успели да се попну и неколицину осунчаних висоравни на којима су се могли сунцем огрејати – каже Шербеџија.

У јуну су Раде и Ленка прославили три деценије брака, исто толико година заједничког стваралачког рада и породичног живота (имају три кћерке: Нину, Милицу Алму и Вању). Крајем овог месеца предстоји још један јубилеј, Радетов 75, рођендан. Како ће га обележити?

– Бићу на Брионима, заједно с фамилијом и пријатељима с којима радим већ годинама у лепом и важном Театру Улисис. Иначе, одавно сам забранио прославе својих рођендана. Најсрећнији сам када моја Ленка направи неку малу свечаност за најужу породицу, када ме моје девојчице грле и певају ми неке песме и када ми унуци седе у крилу, а мој син Данило другарски ме потапше по рамену и каже: „Добар си, Шербеџија, добар!” – прича глумац.

Са покојним Небојшом Глоговцем на једној од проба на Малом Бриону

Остварио је невероватно богату, успешну и занимљиву каријеру, сретао је многе изузетне и необичне личности, с некима успоставио трајно пријатељство. Које су на њега оставиле посебан утисак?

– Тешко ми је издвајати поименце све моје дивне пријатеље. Већ сам споменуо оне сродне душе које више нису с нама. А када дођем у Београд, онда се увек видим с мојим Миодрагом Кривокапићем Бриком, с којим сам направио толико лепих представа, и наравно са својим тенисерима Гораном Бубњем и Радетом Марковићем. Срео сам многе дивне уметнике и у свету, најпознатије глумце и глумице попут Шарлиз Терон, Анет Бенинг, Анџелине Џоли, Џона Тортура. Ипак, Ванеса Редгрејв остаје у моме срцу на посебном месту. Она је и кума Ленкине и моје деце, жена чијем се таленту али и хуманости бескрајно дивим.

Породичан живот с петоро деце и четворо унучади (Луција има сина Сергеја и кћи Анастасју, а Данило Ивана и Павла), могао би бити жртва уметниковог позива. Како Раде успева да усклади те две стране своје личности?

– Ништа ми није важније од породице. Понекад сам превише попустљив у својим родитељским бригама и деловањима, али зато је ту Ленкина чврста и праведна рука која кормилари и њиховим и мојим животом. Што се тиче Данила и Луције, они су остварени уметници и људи, имају успеха у својој професији и дивну децу. Моја снаја Ана чека нову бебу. Кажу да ће бити девојчица. Ја јој већ у својим сновима замишљам лице – признаје нестрпљиви деда.

То је једина улога Радета Шербеџије у којој може да ужива далеко од очију јавности и за коју не мора да вежба. А добар је у њој, добар.

Осам реченица

Како би, у једној реченици за свако раздобље свог живота, описао детињство, студије у Загребу, почетак каријере, „златне осамдесете” у Југославији, рад у Београду и Новом Саду, одлазак у свет, повратак?

– Па кад већ предлажете такву „квиз игру” с мојим животним путем, којег још ни у најцрњим слутњама не желим приводити крају, да покушам. Детињство: дивље и смело, заљубљено у ногометну лопту и испуњено прекомерним страхом од смрти. Студије у Загребу: прерано се оженио и често у судару породичних обавеза и уметничких искушења наносио бол и себи и другима. Почетак каријере: све су се куглице на рулету заустављале на мојим бројевима и у уметности и у животу. „Златне осамдесете” у Југославији: главне улоге у домаћим филмовима и КПГТ у Суботици. Рад у Београду и Новом Саду: заљубио се у Ленку Удовички, предавали глуму нашој новосадској класи, направили антиратну представу „Мајка Храброст” у првом приватном позоришту којег смо основали са нашим пријатељем Љубом Тадићем и добили ћерку Нину. Одлазак у Лондон: побегли, као и многи, пред суровим режимом Милошевића, преко Словеније у Лондон, снимио сам филм који нас је спасао, а Ленка режирала Шекспирову „Буру” у Глоубу с Ванесом Редгрејв. Одлазак у САД, живели „холивудски сан” на наш начин. Повратак: вратили се у Ријеку, купили стан, покренули Студио за глуму, разочарали се у Ријеку. И сада опет путујемо између Загреба, Београда, Лондона, Лос Анђелеса и Истре.

Шекспир за подмлађивање

– У питомој и лепој Истри сваког лета играмо наше представе у Театру Улисис на Брионима. Ево већ 20 година играм „Краља Лира” на чаробној тврђави Минор на Малим Брионима и једва чекам 10, 12. и 13. август да уроним у божанске Шекспирове стихове, да на часак подмладим своје тело и дух – открива глумац.

Са Ванесом Редгрејв у пулској Арени на прослави 15. годишњице Театрa Улисис

Не окрећи се, сине

Од петоро Радетове деце једино се кћи Вања не бави уметношћу. Син Данило не само да је наследио очеву љубав према филму него и према музици. Често је на концертима, као члан оркестра, пратио оца на гитари. На недавном наступу пред београдском публиком, можда најдирљивији тренутак је био кад је Раде Шербеџија отпевао стихове своје песме „Не окрећи се, сине”, посвећене Данилу, као поруку новој генерацији да не гледа у прошлост, већ да гради сопствене вредности и снове. Иначе, Данило је име добио по деди, тврдоглавом Личанину, војнику који је био веома разочаран избором занимања свог сина Радета, желео је да он буде лекар или архитекта, па из протеста никад није одгледао ниједну његову представу нити филм (за разлику од мајке Стане). Ипак, ценио је Радетов литерарни таленат и био поносан што пише књиге. Умро је у 104. години.

Без режисерских амбиција

Шербеџија се 2016. опробао и као редитељ у филму „Ослобођење Скопља”, на сценарију је радио са сином Данилом, а у глумачкој екипи је била и његова кћи Луција (двоје деце из првог брака, с балерином Иванком Церовац). Филм је доживео велики успех, у Македонији је био кандидован за Оскара за најбоље остварење ван енглеског говорног подручја. Ипак, како каже, за сада више нема „ама баш никаквих амбиција” у том правцу.

– Жао ми је што сам режирајући „Ослобођење Скопља” морао направити неке компромисе на штету самог филма. Тако нешто не бих више никада поновио. И морам да признам, режија филма је нешто најтеже што сам у животу искусио – искрен је Шербеџија.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Мате Потрка био, Мате Потрка остао. Ко зна разумеће, ко не зна није ни битно.
dzordz
e sta smo doziveli, lepo kaze `побегли, као и многи, пред суровим режимом Милошевића, преко Словеније у Лондон`. ne spominje nato, nemacke i usa bombardere. mi koji svo vreme zivimo ovde i koji smo opstali, i nismo pobegli u london, sad treba da se rasplacemo nasd njegovom sudbinom, i da zaboravimo sve nase izbegle i stradale. koja su vremena dosla, kuku nama sa ovima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.