Уторак, 28.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

На Азурну обалу иду због хране а не лепоте

Сви су овде сити и задовољни, једино је проблем за старије, који се после буде усред ноћи и сваки пут заричу, како ће, чим се врате кући, да започну најстрожи летњи пост.
Фото Пиксабеј

Жена због страха не улази у авион и тако пресекосмо два пута целу Француску аутом и спустисмо се из Брисела на Азурну обалу.

Два пута по 600 километара са ноћењем у Дижону у неком хотелчићу на аутопуту,

који више личи на метални вагон. Он се преко дана прегреје и онда се човек ноћу

осећа к`о тавче у рерни. Туш и ве-це су као у авиону, иза завесице, али ме туширање ретко кад тако обрадовало, као том приликом.

Испред катедрале у центру града проси лепи младић, фино осунчан, стално насмејан.

Дадох му евро и упитах на француском: „Одакле си”?

– Из маседуан… Скопје…

– Знаш ли српски?

– Наравно, господине!

А онда је једва чекао да завршимо посету катедрале, да би попричао са нама.

И стално је понављао: „Хвала лепа, хвала лепа. Довидување...”

(Пиксабеј)

Највећи утисак из Дижона је био 'чизкејк', који нам је сервирало биће неодређеног

пола са многобројним алкама, које су стрчале из носа, браде и ушију. Колач је имао браон основу 'спекулоса', средину беличасту и жућкасти врх од јаја. Све је било преливено црвеним воћним сирупом.

Путеви у Француској су одлични, али скупи. Свако мало, па рампа, а на рампи платиш по петнаестак еврића. Од Брисела до Азурне обале, 4-5 путарина у једном правцу и затим све то исто када се враћате назад.

Дуг је пут, а море никако да се појави. Сећам се како је само моја мама са поштовањем и дивљењем изговарала те две речи: 'Азурна обала'.

А од те обале, па до 'наше' Макарске ривијере, далеко је сунце.

Саме увале, па ни плаже нису превише лепе, не мирише јужно растиње, нема тих наших четинара, не пржи сунце, а и зрикавци се ту и тамо појаве, па малко зацврче, тек да поверујеш да си на Медитерану.

(Пиксабеј)

Овде је све урбанизовано: сијасет барки, једрилица, јахти, глисера и кајака у луци; затим паркинг, где је исто толико аутомобила; затим пут, релативно прометан и онда брдо зграда петоспратница са полукружним балконима, где спава и суши пешкире сва та раја.

Домаћи туристи чине 90 одсто гостију, а понегде се чује понеки Италијан или Холанђанин, и сасвим ретко брат Рус. Та некаква плажа, сакривена међу свим тим аксесоарима има сасвим секундаран значај.

Па ста сви ти људи овде траже, ако ту и није тако лепо?

Мој одговор је: Једу и пију. Пију и једу, као хрчки одмарају, ваљда да забораве посао, да изађу из рутине, да седну за волан отвореног аутомобила и затим показују фотке комшијама.

Шта ту има добро, на крају крајева? Храна.

 (Пиксабеј) 

Доручак је перфектан са више од 15 врста пецива, разнобојних џемова на чијим стакленим реверима висе искривљене кашичице, танке ноге металних скакавца, које имају задатак да кашика не упадну у теглу, егзотично  јужно воће, цеђени сокови, јогурти...

Вечера је изванредна и толико обилна, да ако све поједеш, нема спавања.

Невероватан мир и спокојство: ниједан ресторан нема музику, ниједан бар на плажи не уноси нервозу, нико под прозорима не турира мотор, нико не вришти и што је најважније - ноћу се спава!

На нашем приморју, као у неком великом прокључалом казану, где нечастиви меша огромном кутлачом све несрећнике који после врелог и усијаног дана траже утеху у сну, и затим додаје у ту чорбу мирођије и зачине од рамоника, запомагања и завијања певаљки са разних страна. Јело се кува сваке ноћи, до раних јутарњих часова.

(Пиксабеј)

Овде је блага температура од неких тридесетак степени и лепи поветарац који успављује…

Вечера у хотелу 'Бест Вестерн, ла Марина'. У нашем хотелу, без кастинга, могу да сниме серијал: „Gargantua  i Pantagruel”, други део. Поднаслов: Ждероње са Азурне обале.

У главним улогама: Гђа Слонић Тонић (шира него дужа, са рукама и ногама као балонима, прича нон-стоп о храни, пискавим гласићем, али тако да је чује цела сала. Никада није виђена на плази, ни у околини базена)

Гђа Црна Удовица! Антипод гђе Слонић Тонић, сува као сарага, увек у црнини,

у једној руци штака, у другој незаобилазна муштикла. Пурња као луда и седи преко пута кћерке, која више личи на унуку. Причају врло тихо и јако пажљиво држе есцајг, а затим и часе. Припадају јако богатој париској породици.

Гдин Шулц, Немац, све тањире и часе поређа по линији, затим да команду синовима: ајнц, цвај, драј…

И они почну да вечерају плански.

(Пиксабеј)

У епизодним улогама: Више румених пијанаца, са женама, за чије црвенило је више заслужно вино, него сунце јужних крајева.

Они су виђени у околини базена, где преко дана обично спавају.

Ритуал почиње читањем менија. Чита се са више пијетета него Свето писмо. Ово захтева велику концентрацију. Затим утрчавају насмејани конобари и узимају поруџбине. Скоро сваки сто (сем нашег) добија флашу вина, пажљиво одабраног, а затим крећу брда хране: предјело, јело и Господе, десерт.

Да бих смањио залихе, правим лоптице од хлеба и бацам врапцима. Они, задовољни, зобљу и скачу на суседну празну столицу.

Конобари за све то време циркулишу међу столовима и постављају глупа питања:

Како иде? Ммм, лепа рибица. Је ли укусно, треба ли још нешто?

Када ми, згранути, после плебисцита, решисмо да се колективно откажемо од слатког, истрча уплашена шефица кухиње у црвеној хаљини и видно узнемирена, упита: „Је л' нешто није у реду?”

– Не, не, све је супер, само ми не можемо више.

– Можда коњачић или кафу?'

Хвала, не, пробијамо се ка излазу у жељи да у шетњи по риви утрошимо бар неку калорију. А на риви, начичкани ресторан до ресторана, и испред сваког шеф и дежурни конобар, маме и салећу јадне туристе:„Узмите бар ово, седите, уживајте.”

Ја се мислим, кад бих бар могао да се олакшам и повратим пола садржаја желуца у тај његов џеп од кецеље, било би уживање.

У тај мах, изнад наших глава, прхну крилима велики бели галеб и заустави се на тераси оближње зграде. После краће операције, врати се на риву са лепом шницлом у кљуну.

Зачуђени туристи, промолише носеве одозго, да виде шта их је снашло и решише да убудуће уведу стално дежурство на тераси.

Сви су овде сити и задовољни, једино је проблем за старије, који се после отежани буде усред ноћи и сваки пут заричу, како, чим се врате кући, започињу најстрожи летњи пост.

 

Вук Шарчевић, Брисел

 

 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика  

 

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mila
Koliko ono ljudi u svetu umre od gladi svaki dan?
Stari Beogradjanin
Puno
NYC
Iz niza razloga sam vise puta bila u Parizu u skoli, ili u poseti. 2009e, krenemo vozom TGV jednog petka krajem marta i odemo na tri dana u Nicu. Hotel Riviera. Hotel odlican. Subota, uzeli svog vodica i sofera pa smo obili obalu od Nice preko Eze (proizvodnja mirisa Fragonard) Monaco, nazad Cannes, Cap d'Antibes i jedna slikarska kolonija gde je radio i veliki Cezanne. Azurna obala je pre svega praznik boja, predivnih pejsaza ..lici malo na CG ali lepse, sredjenije. Nedelja rus crkva Sv Nikole
dzordz
pre neko vece na tv `lako je biti srecan kada je sve dobro, kada si ziv i zdrav`. nekako me podseca na tolstoja, mada, slazem se
сивошевић
похвала за аутора ... духовит и вицкаст. најбољи виц "наше море" " рива"
Zoran
Iskreno ova prica mi cudna jer zivim tu. Najpre rusi su svuda ovde u canu nici ali starom delu antibu sant trope...tacno je sa je skupo ali isto tako ima puno ljudi koji nadju smestaj blizu mora i kupuju hranu u prodavnici...more jeste malo prljavo à reci mi gde nije more je svetska kanta za otpatke. U svakom slucaju azurna obala ostaje i dalje skupa destinacija. Ovde za pare mozete imati sve sto pozelite.
Buda Francuz
Spolja gladac a iznutra jadac !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.