Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Дипломата цара Петра Првог Великог

Изложба о животу и раду грофа Саве Владиславића Рагузинског
Портрет грофа Саве, уље на платну, аутор Велимир Ивановић, 2014. (Фото: Б. Вукомановић)

Из непресушног бунара знања и података који богате српску културу и колективно знање, међу личностима које су нас задужиле име грофа Саве Владиславића Рагузинског се тек однедавно помиње. Ипак, информација и интересовања о заборављеном и мало познатом великану како време протиче ‒ све је више.

Однедавно је Јавни медијски сервис Србије, који већ неколико година континуирано ради на повратку из заборава овог знаменитог Србина, организовао и документарну изложбену поставку у Таковској 10 о животу и раду грофа Владиславића, дипломате цара Петра Великог. Коаутор ове изложбе, која ће бити отворена до 10. септембра, јесте Бранко Вукомановић, потомак поменутог грофа.

Гроф Сава Владиславић Рагузински, рођен је далеке 1669. године, негде око села Јасеник недалеко од Гацка. Као млад одлази у Дубровник, учи о трговини и уз ње неопходне стране језике. Из Дубровника одлази у Венецију са додатком презимена Рагузински. У Венецији постаје прави млетачки трговац и у овом граду се жени угледном дамом. Животни пут Саву Владиславића води потом у Истанбул где упознаје руског конзула који га шаље руском цару.

То је био почетак руског дипломате Саве Владиславића: формирао је руску спољну обавештајну службу, разграничио руско и кинеско царство, активно учествовао у војним операцијама Руског царства и реализовао потписивање мира са Турском. Ипак он не заборавља своје порекло. Обновио је српско школство, шаљући из Русије у Сремске Карловце прве учитеље и уџбенике. Формирао је балканску политику Руске империје, што је резултовало ослобођењем од османске окупације непун век касније. За све време свог бурног живота увек је носио отаџбину и светосавље у срцу.

О овом Херцеговцу Јован Дучић својевремено је записао: „Био је типичан израз свог родног краја, оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог. Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац...”

Својим покровитељством многим уметницима Сава Владиславић задужио је светску културу. Највећи композитор епохе у којој је живео, Антонио Вивалди, посветио му је једну од својих опера.

‒ Животна мисија недавно преминулог Владимира Давидовића, правника и врсног интелектуалца широких интересовања, била је да грофа Саву Владиславића истргне из историјског заборава и додели му заслужено место у националном памћењу ‒ истиче коаутор изложбе Бранко Вукомановић, потомак Владиславића. ‒ Изложба је посвећена њему у сећање.

У Галерији РТС-а садржана је детаљна презентација више од 100 докумената, слика, цртежа и фотографија артефакта који сведоче о импозантном животном путу, делу и завештању најмоћнијег Србина након цара Душана и први пут се представља српској публици, пре свега захваљујући Националној библиотеци Републике Бурјатија и Представништву Министарства спољних послова Русије у граду Улан Уде, престоници ове републике Руске Федерације, на чијем се крајњем југу налази град Кјахта, древни Тројицкосавск који је основао гроф Сава Владиславић у част светог Саве, једног града посвећеног овом светитељу.

Владимир Давидовић у свом тексту о грофу Сави између осталог открива и следеће: „По доласку у Цариград Сава Владиславић долази у контакт са руским амбасадорима В. Голицином и Е. Украјинцевом којима неофицијелно преноси поруке, али и документа до којих је могао да дође о односима Порте са Француском, Енглеском, Аустријом и Млетачком Републиком. Ти документи су у многоме допринели закључивању руско-турског примирја тог доба. Добро образован и добро информисан, Сава је у Турској, Венецији и Француској организовао сопствену трговачку мрежу, која се сматра првом Руском обавештајном мрежом у иностранству. Спољна обавештајна служба је Русији у том тренутку била неопходна. Због тога му је Петар Велики за награду издао указ са правом слободне трговине у Русији и већ 1710. године у Москви је добио чин дворског саветника.”

Грб породице Владиславић, ризница цркве светог Спаса у Топлој, Хергег нови

Бројне су активности Саве Рагузинског у Русији. Истиче се увођење бакарног новца, организација специјалног образовања младих дворјана, изградња морске флоте и развитак и јачање дипломатских веза Русије са западном Европом. Залагао се за развој односа са словенским народима на Балкану и практично је био креатор балканске политике Русије.

Године 1711. Сава Владиславић је представник Русије у Црној Гори и Молдавији. Активно је учествовао у Пруској војној операцији. За заслуге у тој бици награђен је правом на слободну трговину у Русији у трајању од још 100 година.

Јекатерина Прва је 24. фебруара 1725. године Сави Владиславићу доделила грофовску титулу, а већ 18. јуна послала га је у дипломатску мисију у Кину, као трећег амбасадора у кинеској царевини Ћин. Био је то његов последњи подвиг у славу Русије. Његова мисија значила је: почетак интензивне трговине са Кинеским царством, установљена је државна граница и формиране су регуларне војно-граничне јединице. Исцрпљујући преговори у Пекингу трајали су пола године. Одржано је 48 конференција на којима је разматрано 20 пројеката. Остала је запамћена Савина изјава да: „Руско царство жели пријатељство кинеског цара, али се и непријатељства не боји и да је за њега спремно.” Године 1727. Сава је отишао из Пекинга, али су се преговори продужили на граници. Коначно је на реци Бури 1727. године закључен Бурински споразум, корак ка разграничењу који је потписао Сава Владиславић са опуномоћеним представником империје Ћин.

Годину дана касније Сава Владиславић је у присуству Кинеза и целог руског посланства поставио камен темељац слободне трговине Новотројицке тврђаве. Град Тројицкосавск назван је по небеском заштитнику Саве Владиславића – Светом Сави Српском. Преминуо је 17. јуна 1738. године на свом имању Матокса у санктпетербуршкој губернији. Сахрањен је у Благовештенској цркви лавре Светог Александра Невског у Санкт Петербургу.

За веру и верност

Сава Владиславић носилац је ордена Светог апостола Андреја Првозваног који је имао девизу: „За веру и верност.” У своје време то је био најзначајнији орден Руског царства, који је после револуције 1918. године био укинут, а 1998. године орден је поново успостављен у Руској Федерацији.

Носилац је и ордена Светог Александра Невског који му је доделила царица Јекатерина Прва. Овај орден додељивао се као награда за војне заслуге.

Споменици Сави Владиславићу подигнути су најпре у Сремским Карловцима и Гацку, а затим у Шлисељбургу (Санкт Петербург), месту на коме је 1703. гроф Апраксин представио Петру Великом Саву Владиславића. Четврти споменик му је подигнут у Херцег Новом, испред Цркве Светог Ђорђа на Топлој.

Године 2018. споменик му је подигнут и у граду који је основао – Кјахти (под именом Тројицкосавск, како се звао све до 1934. године), Република Бурјатија – Руска Федерација.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokic
Da to je: "La verita in cimento" RV 739 (Istina u prepirci) libreto Đovanija Palacija, premijerno izvedena na karnevala u Veneciji 1720. Tema opere je život sultana Mahmuda i njegova dva sina; nema velikog operskog umetnika koji se nije pozabavio temom sultanata - Vivadi i u "Bajazitu"; Hendl "Tamerlan", Vinči "Siroe","Artaserse", Johan Hasse "Solimano", Mislveček "Artaserse", Sammartini "Memet", Gluk "Prevareni Kadi". Niccolò Piccinni – "Il Finto turco", Mozart "Otmica iz saraja"...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.