Кад се сребро претвара у злато на сцени

Мислим да је сан сваког ствараоца да презентује своју уметност и у домовини. Поред емотивног значаја, наступ у Београду би ми био потврда да сам успела у својим циљевима. Некада сам маштала о томе, а сада то проживљавам. Значило би да покажем својој породици, пријатељима и педагозима резултате мог рада и труда у последњих дванаест година, од како не живим у Србији, каже Бојана Митровић, играчица у компанији савремене игре „Танц Мајнц”, при државном театру у Мајнцу, позоришту које негује посебан сензибилитет, а гостоваће ове јесени на Београдском фестивалу игре. Биће то прилика да погледамо њихово остварење „Ланац душе” (Soul Chain) у кореографији Шарон Ејал и Гаја Бехара.

‒ Комад који ћете видети је настао 2018. Веома добро се сећам премијере. Била сам фасцинирана колегама и представом схвативши да се нешто посебно изродило. То су бројни наступи, публика, критике и награда потврдили. Шарон Ејал је најтраженији кореограф савремене игре и раније сам са њом радила. Захтевна је, интуитивна и за њу је покрет нешто много дубље. У комуникацији са играчима користи необичне слике, које описује речима „претвори сребро у злато”. Њене кореографије су огледало њеног тренутног стања, атмосфере, групе са којом ради и музике. Комад „Ланац душе” је физички и психички захтеван, јер све време бројимо. Акценат је стављен на групу, заједништво, истрајност и на љубав, јер је за Ејалову ова емоција примарни покретач. Ови елементи су и за мене разлог због ког се бавим овим послом. Неописив је осећај сатисфакције, када у представи рестрикције, као што су држање формације, констатно бројање и играње, доживите као ослобађајуће ‒ каже Бојана Митровић, која је завршила 2009. балетску школу „Лујо Давичо” у Београду, на одсеку за савремени плес и потом отишла у свет.

Било је јасно, каже, да мора да оде, јер се у то време код нас мало тога дешавало у савременој игри.

‒ Уписала сам академију у Амстердаму. Ту ме је приметио Гај Вајцман, кореограф трупе „Клуб Гај и Рони” из Гронингена, и са њима сам играла две године. Сарађивали смо и са компанијом из Олденбурга. Од те 2011. датира моје познаство са Хонеом Дорманом, данашњим директором „Танц Мајнц” трупе. С обзиром на то да Србија није чланица ЕУ, тешко је добити радну визу као слободни уметник. Била сам „приморана” да тражим посао тамо где бих имала уговор током целе године. Немачка је права земља за овакве случајеве. Придружила сам се 2014. у Мајнцу трупи коју ћете видети у Београду.

На питање шта је још било пресудно да баш ту у Мајнцу остане, Бојана Митровић одговара:

‒ Поред наведених практичних разлога са врстом ангажмана, Хонеов концепт ме је привукао, јер он сам није ни играч, ни кореограф. Зато радимо са гостујућим кореографима и никада не преузимамо већ постојеће представе. Захвална сам што сам у позицији да радим са сјајним уметницима, имам стабилност и одличне услове рада. Док је већина играча остајала без посла, прихода, тренинга, ми смо били привилеговани тестирањем које нам је омогућило да одржавамо пробе, иако представе за публику нису биле могуће .

За сада их, додаје, чекају бројна гостовања по Европи и надају се да ће се реализовати. О плановима у наредној сезони каже:

‒ Ове сезоне је нажалост све било отказано. Лично бих желела да за две године заокружим свој рад у компанији и онда креће поновно проналажење. Надам се да ћу бити од неке користи младима који желе овим позивом да се баве. У ком виду, још не знам. Сматрам да се свест о свему мења, па тако и о уметничкој игри. Многе методе су застареле, па и погрешне. Време је да се све преиспита и мења, од педагошког приступа, здравља, физичке и психичке спреме, метода, комуникације, односа, плата, па чак и пензија.

Поводом гостовања на БФИ Бојана Митровић открива да је управо њен први контакт са великим компанијама савремене игре и био на овом фестивалу.

‒ Гледајући представе схватила сам да и ја желим да будем део тога. Касније, одласком из Србије имала сам прилике да пропратим разне фестивале у више земаља. Тврдим да је селекција БФИ импресивна! Сваке године се информишем ко долази и увек се изненадим квалитетом програма. Сигурна сам да Аји Јунг никада није било лак  у овим тренуцима неизвесности. Битно је да омладина у Србији и љубитељи позоришта имају прилику да буду у центру дешавања било које уметничке дисциплине. Искрено прижељкујем да и наши кореографи добију шансу да гостују у другим компанијама и фестивалима у свету, како би се и наша савремена игра развијала и добијала своје место на мапи. Ко зна, да није било фестивала, можда се ја не бих ни одлучила на овај корак у свом животу.