Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ (1950-2021)

Новинарству никада није рекао збогом

(Фото Н. Марјановић)

Био је један петак, било је негде око 17 часова, сви рокови за прелом његове колумне су одавно истекли, редакција је била на ивици нервног слома, а ја сам чекао да се јави. „Дај, Лазо, шаљи колумну, па да бежим кући”, мислио сам се, али не постоји тај народни херој који би пустио „Политику” у суботу без његовог текста.

Позвао ме, смејући се као дечак. Баш тако, као дечак који се најео чоколаде и остатке жели да подели са свима.

„Немам појма о чему ћу да пишем”, тако је рекао, чиме ме дотукао као да је лансирао некакву крстарећу ракету о којој је знао сваку ситницу, димензије, брзину и домет кроз моје уво, као да је радио у пројектном бироу за свемирска истраживања Руса или Американаца.

Предложио ми је да „гуглујемо” заједно, пронаћи ћемо ваљда нешто, јер на тој виртуелној бесплатној продавници постоји сигурно нешто што ће пробудити инспирацију великог Мирослава Лазанског. Ево га, НАТО размишља да купи некадашње одмаралиште у Кумбору, прочитали смо, тркајући се у двоседу, као побеснели Максови по интернет магистрали.

Пола сата касније, стигао је његов беспрекоран текст.

Писао је своје колумне по обичају, у цајтноту, како доликује највећем новинару који зна да журка почиње тек када се он појави. А највећи стиже последњи!

Да ми је ова памет, пустио бих белу страну само с његовим потписом и сликом, јер читаоци би помислили да је то једна од његових генијалних фора, нешто што је желео да поручи. Одавно сам закључио да је он један од оних мајстора новинарства који је одлучио, ко зна када и ко зна где, да никада неће писати досадно и да ће ту идеју заштитити својим именом и презименом. Лако се памти. Мирослав Лазански.

Сва новинарска правила прилагодио је себи и тајфунском снагом свог талента и упорности одлучио је да уместо садржаја текста, главна вест буде он сам. Било је тако и јуче.

Ујутру ме пробудила вест. Умро је Мирослав Лазански. Читав његов опус, бриљантне спољнополитичке анализе, извештавање из пустињских ратова, интервјуи са шефовима НАТО-а или Варшавског пакта, одлазак на премијеру филма „Топ ган”, јавни и тајни разговори са Вељком Кадијевићем, његови ретки али фуриозни доласци у редакцију, када је мажњавао комплете новина од колега, како би показао да се ипак појавио, да ипак прича о њему није легенда, да он ипак постоји, стале би само у ту једну, једину реченицу. Умро је Мирослав Лазански. Ништа више и ништа мање.

Земља је могла да се окрене наопачке, могло је да се догоди било шта, али је његов одлазак вест дана. Лаза је заиста упропастио годишњи одмор, нешто више себи, а нешто мање мени, јер уместо да се овако опраштам од њега, требало је да седимо у неком од дорћолских кафића, испијамо хладно пиво и сочно трачаримо, док људи прилазе и траже да се сликају с њим, направе селфи или томе слично. Био је једини новинар на југословенским просторима који је имао истински статус поп-звезде. Био је Здравко Чолић српског и југо новинарства. Говорио ми је: био је Србин, југоносталгичар и југотрагичар!

Писао је о ратовима, војскама и оружју, а имао је срце дечака, несташног и хиперактивног, овдашња верзија Хаклбери Фина који је ретко свраћао у редакцију, сматрајући да у канцеларијама нема ничег нарочито инспиративног за њега, а Лаза није од типова који трагају за изгубљеним временом, већ је био новинарски акциони херој у правом смислу те речи.

У Загребу је започео његов дуг новинарски марш. Почело је овако. Седело је неко друштванце у загребачком кафићу „Звечка”, међу њима је био Денис Куљиш који је већ радио у „Полету”. Дискутовали су о Легији странаца. Млади Мирослав им је рекао да лупетају глупости, а Денис му је рекао: „Кад мислиш да знаш боље, хајде то напиши за ’Полет’.” Лазански је укључио форсаж, кренуо са легионарима, а потом их је затрпавао новим текстовима, да су у загребачком „Вјеснику” закључили да им је јефтиније да га приме за стално, него да им некакав надобудни клинац узима гомилу лове као хонорарац.   

Објашњавао ми је да је живео за новинарство, да данас нема више такве страсти и да жали што је штампа у опасности да изгуби трку с електронским медијима и порталима. Ту смо се слагали, нарочито око још једне ствари. Уз сваки оброк, морао је на столу да има новине. Заиста, ко још доручкује бурек и масним прстима дрнда по дисплеју паметног телефона?

Како ће таква персона икада постати новинар који прави интервјуе са Владимиром Путином и Башаром ел Асадом, извештава из пустињских ратова, посматрајући стране новинаре са ручним фрижидерима, леденом кока-колом, лаптоп антенама и сателитским телефонима, док се Лаза цењка у хладовини њихових сунцобрана. Он њима прода податак о тенковима, они њему позајме сателитски телефон, да пошаље текст. Посматрао је како за Кристијан Аманпур, Си-Ен-Ен хеликоптерима сваког другог дана доноси нову гардеробу и шминку, док Лаки преживљава хранећи се од пилула за преживљавање које је узео од француских пилота на „миражима”.

Пловио је у америчкој нуклеарној подморници када се нашао на Хавајима, пошто је командант америчке Пацифичке флоте уговарао летовање америчких морнара у СФРЈ одмаралиштима, шеткао се по носачима авиона, новинарски је ислеђивао шефа совјетског КГБ-а, уфурао се у Северну Кореју пре Доналда Трампа и после Дениса Родмана. Отварали су му врата на која год би покуцао. Вељку Кадијевићу је саветовао, после интервјуа који је направио, да похапси све републичке лидере, заједно са Милошевићем.

Прешавши у Београд деведесетих, дизајниран као манекен војноиндустријског комплекса, али социјалистичког, са „реј-бан”наочарима, већ је био етаблиран као суперзвезда југословенског журнализма. Дошао је, а где би друго него у „Политику”.

Лицемерна београдска чаршија, преплашена конкуренцијом, и то још дошљачком, а нарочито део новинарског еснафа који се самопрогласио новинарским величинама, иако су писали поетично као стенографи у „Службеном гласнику”, одмах су му пришили еполете, дали чинове и налепили неколико слојева контроверзи. Узалуд су покушавали да га провуку кроз блато, омиљено млеко за тело у Срба!

Док ми је давао последњи интервју као колега, пошто је постао амбасадор Србије у Русији, питао сам се да ли је његова екселенција унапређена или ражалована. Иако је то био Лазин опроштајни интервју од новинарства, касније се није „скидао” са телевизија, надавао је још подоста интервјуа, па сам га питао кад бисмо се чули, кад ће коначно умукнути и рећи: „Збогом, новинарство”. Лаза ми је рекао – никада!

Знам да су га петком сврбели прсти, знам да му је писање за „Политику” недостајало као да је почетник који сања да му се појави име и презиме испод текста, знам да би сада требало да поменем како је са њим отишао део мене и свих нас, знам да би требало дописати нешто пригодно у оваквим приликама за крај, али дођавола, Мирослав Лазански и патетика никада нису ишли руку под руку. Живот је посматрао као бајку. Можда зато што је писао као змај.

Лаку ноћ, мајсторе!

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

siniša Aleksić
Laku noć Majstore
Младен Дамев
Вечна слава на бардот на југословенското новинарство, почивај во мир. Текстот се чита со солзи во очите, секоја чест Апостоловски.
Student prava iz Kanade
Gospodine Lazanski, hvala Vam za sve! U 3 ujutru po kanadskom sam procitao tuznu vest i bas mi je bilo zao. Srbija i srpski mediji vise nece biti isti. Jako cesto sam trazio nastupe gospodina Lazanskog na youtube-u i sa uzivanjem ih slusao. Zadnja dva dana gledam youtube video snimke o njemu i citam tekstove o njemu. U neverici sam. Gospodin Lazanski zasluzuje da se po njemu zove veliki trg, bulevar, novinarska katedra i jos mnogo toga. Veliki covek i gospodin! Da te Srbija ne zaboravi!
Нада Латиновић
Сјајан текст, као и увек Александра Апостолског. Без икаквог лицемерја и професионалне љубоморе, топло, искрено, опростио се од свог колеге дивним речима и потврдио је да је Мирослав Лазански био непревазиђени заљубљеник у исраживачко новинарство, немиран и радознао дух и прави мајстор свог заната. Свака част Аександре. Од новинара и превише.
Mileva
Hvala Vam, zaslužio je svaki od ovih komentara i podsećanja! A Vama svaka čast na emociji, naterali ste mi ipak suze na oči.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.