Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИСПОВЕСТИ СРПСКИХ ПОВРАТНИКА У КНИН

Без огњишта није било унутрашњег мира

Осећај повратка у родни град обележио ме за читав живот, каже Ања Шимпрага, посланица у хрватском Сабору која је у јавности остала упамћена као „девојчица из колоне” која је бежала током „Олује”
(Фото P-portal)

Специјално за „Политику”
Загреб – За нешто више од четврт века, колико је прошло од хрватске акције „Олуја” и прогона око 200.000 људи српске националности из својих домова, могао је стасати један зрео млади човек. Хрватска и Србија и њихови представници и даље не могу да помире своја виђења ових догађаја и изграде међусобни однос који би се заснивао на универзалној истини. „Ми Срби тог дана плачемо, наша браћа у Христу имају прославу”, почиње мирно Ања Шимпрага, посланица у хрватском Сабору из редова српске заједнице, која је прошле године на том месту одржала дирљив говор о искуству избеглиштва. Након овог говора остала је упамћена као „девојчица из колоне”. Ипак, колико год је тај пут у непознато 1995. године остао неизбрисив у њеном сећању, осећај повратка у родни Книн је, како каже, такође обележио за читав живот.

„Олуја за Србе и Хрвате нема и не може имати исто значење, али можемо поштовати осећања једних и других и живети не дирајући једни у друге. Из прошлости учимо градећи будућност на здравим темељима”, сматра Шимпрага и пита се : „Је ли погрешно веровати да ћемо сутра прихватити све разлике које нас раздвајају, веровати да Јосипа и Јована могу седети у истој клупи и причати о ’Олуји’, а да разумеју једна другу”.

Вратити се старом животу, који више никако није онај стари и не може бити, јер ни човек који се враћа није више исти онај који је отишао, сигурно да захтева огромну одлучност и храброст. Док је као девојчица од 12 година бринула како ће се уклопити у разред, данас је свесна да је најтеже било родитељима који су се из Србије вратили с двоје деце, и то у средину где су тешко могли доћи до било каквог посла.

„Никад нисмо пожалили што смо се вратили и дали прилику себи и граду у којем смо рођени”, прича за „Политику” Шимпрага и додаје да су јој тешке ситуације, којих је за то време било, само дале ширину погледа.

У Книну је рођен и Драгољуб Чупковић, данас 74-годишњак, један од оснивача книнске „Просвјете” и добитник Плакете за допринос стварању добрих међунационалних односа и квалитета суживота у граду Книну 2019. Он је и тог 5. августа 1995. године веровао да је могуће остати на своме ако се никоме нисте замерили. Није се прикључио колони, па је тог дана ухапшен, након чега је дуже од три месеца држан у притвору. Јасно се сећа и „Олује” и свега што је уследило.

„Книн је тог 5. августа 1995. пао без борбе, а затим се почело с реперкусијама над нехрватским становништвом. Цену су платили највише Срби. Почели су да нас приводе и хапсе, убијају цивиле, а истовремено и да пљачкају станове, радње, одузимају станарска права… То убијање је потрајало, посебно у руралним деловима око Книна”, присећа се Чупковић, кога су кад је пуштен из затвореништва дочекали порушена кућа и опљачкан стан.

„Браћа живе годинама и поделе се без крвопролића и рушења”, говори Чупковић, који и даље сматра да је у заједничкој држави било боље. Данас је, каже, положај Срба у Книну релативно повољан, без неких већих сукоба и подела, за разлику од других места у окружењу.

„Книном тренутно управљају образовани и млади људи, који нису оптерећени прошлошћу, а проблеми Срба су годинама исти. То су незапосленост, заустављен повратак и обнова порушене имовине, не примењује се Уставни закон о правима националних мањина”, објашњава Чупковић.

Видно разочаран, каже да политичари и даље манипулишу напаћеним и измрцвареним народом и само по потреби одлазе и у Книн, и у Груборе, Вариводе и остала места српског страдања.

„Сваки Србин који живи овде у Далмацији, ових дана, а посебно 5. августа, повуче се у себе, у окриље свога дома и чека да све то прође”, каже за наш лист Радмила Дрезга, још једна Книњанка коју за овај датум вежу тешка сећања.

„Требало би да се тај дан обележава као ружан тренутак заједничке историје, када није било довољно ни памети ни разума који би превладао. Зато се јако лоше и осећам када видим да се слави нешто што би требало да се обележава са слоганом ’не поновило се’”, сматра она.

Сви наши саговорници, без обзира на различите животне путеве и стазе које су их враћале у родни Книн, слажу се да повратку није било алтернативе. Када се, пре тачно десет година, са супругом и троје деце Радмила Дрезга враћала из Бањалуке у Уздоље, у општини Бискупија надомак Книна, нису је чекали ни посао ни извесност да ће се снаћи, али, далеко од завичаја, каже, њена породица није могла наћи унутрашњи мир.

„Били смо међу својима и у Србији и у Бањалуци, али у исто време без свог корена. Ми смо повратници који су желели да се врате, а нисмо се вратили зато што тамо негде нисмо успели. И једино за чим жалимо јесте што се нисмо вратили раније”, каже Радмила Дрезга, која данас води удружење „Жене косовске долине” и која је једна од најактивнијих жена у српској заједници. Упркос свим тешкоћама, њено удружење све више шири области деловања и знатно утиче на квалитет живота читавог друштва, што преко социјалних, што преко културних активности.

Међунационални односи у општини Бискупија, и она истиче, на завидном су нивоу, али је свесна да је ова општина само мали део у окружењу које и даље има „болесно” поимање Срба, ћирилице и свега што се Срба тиче.

„Не могу да прихватим да нам деца излазе из основне школе не научивши ћирилицу, не могу да прихватим да је 391 српско дете шибенског залеђа просто невидљиво за битне институције, не могу и нећу да прихватим да некоме смета двојезични натпис на табли покрај пута”, одлучна је Дрезга, која се и даље нада да ће неки нови нараштаји другачије размишљати и да ће српска деца из Далмације, али и целе Хрватске, бити поносна на своју ћирилицу, на историју и богату културну баштину.

„Мој став је да сада, у овом времену, ми Срби морамо бити посебни и изврсни да бисмо били прихватљиви”, каже Радмила Дрезга на крају разговора и додаје да то заправо – уопште и није лоше.

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Tref
Jos samo da nam saopstite ime ove bajke ili SF filma u kome je sve ovo moguce
Dragutin
Treba napraviti muzej genocida u Beogradu.
Filip Cosopt
Vidite i sami da država neće,sami izgradite Muzej, okupite istomišljenike, ili skupite nekoliko desetaka milijuna eura, dajte državi pa će možda država izgraditi Muzej. To je patriotizam
marko markovic
Sudimo na osnovi činjenica i istine, a ne na osnovi političkih istupa. Neki su zaboravili što su govorili 90-ih, i nisu se ni ispričali, a potaknuli su veliku patnju i stradanje vlastitom narodu ! Na predizbornom jumbo plakatu gospođe Šimpraga pisalo je: NIJE VAŽNO DA LI SI SRBIN ILI HRVAT, BITNO JE DA SI ČOVIJEK! Sve je rečeno, i želim joj puno uspjeha u radu za dobrobit i pomirenje obaju naroda.
KrajinaSrbska
Austrougarska 1910.popis na teritoriji danasnje Hrvatske bilo je 25% SRBA. Danas 4.6% populacije.GENOCID 1914-1941-1991.
Marin
Odličan članak, pohvala Oliveri. Srbi koji su se vratili u Hrvatsku žele uspostaviti most suživota s Hrvatima i uspješno ga, vidimo u ovim pričama, uspostavljaju, jer nemoguće je živjeti u šizofrenim odnosima. I opet se javljaju pojedinci iz Srbije da to miniraju. Kobajagi za njihovo dobro. A u Srbiji su izbjegli Srbi iz Hrvatske bili narod drugog reda.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.