Четвртак, 21.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
74. КАНСКА НАГРАДА ЖИРИЈА: Апичатпонг Вирасетакул, тајландски редитељ

Звуци утробе земље и слојева људских сећања

Сви моји филмови извиру из света тајландских веровања. Верујем у трансмиграцију душа између људи, биљака, животиња и духова
Из филма „Меморија” (Фото: прес служба Канског фестивала)

Када је пре 11 година у Кану освојио „Златну палму” за филм „Ујак Бунми који призива своје претходне животе”, који се по стилу, фантазмагоричној нарацији и редитељском естетском сновиђењу издвојио од свега у филму до тада виђеног, тајландски редитељ, архитекта и видео-уметник Апичатпонг Вирасетакул, у вечери пријема награде није имао адекватну обућу за строго прописану могућност уласка у велику дворану Театра Лимијер.

Проблем је тада решен у ходу – директор аустријског Музеја филма изуо је своје црне лаковане ципеле, дао их Апичатпонгу, окренуо се и отишао бос низ онај чувени степенасти црвени тепих напустивши тако свечану церемонију доделе „Златне палме” управо Апичатпонгу. Поучен таквим искуством тајландски редитељ за „Политику” каже да је на 74. Кански фестивал понео црне ципеле. И добро је учинио. Биле су му потребне. У том истом Театру Лимијер, у којем важи тај неопуштени дрес код (обавезно црно одело, затворене елегантне ципеле и лептир-машна), Апичатпонгу Вирасетакулу председник жирија Спајк Ли свечано је уручио фестивалски „Велику награду жирија” (Prix du Jury). Награда заслужена за трочасовни, мистицизмом, звуком и дубинама потраге за људским сећањима испуњен филм „Меморија”. Снимљеним у Колумбији, са Тилдом Свинтон у главној улози, али и са потписом Апичатпонговог продуцента...

Апичатпонг Вирасетакул: вишеструки кански лауреат (Фото: Д. Лакић)

Ви са Тајланда, Тилда из Шкотске, а спојили сте се да снимите мистични филм у Колумбији, у Боготи, на сасвим другој страни света?

Да, а то се догодило тако што сам боравио на Картахена филмском фестивалу у Колумбији и био одушевљен биљкама, близином џунгле, тлом, пејзажима, облацима. Све је тако другачије, магично. И Тилда је на том фестивалу једном приликом боравила и када сам јој јавио да би се наш заједнички пројекат можда могао снимати у Колумбији, јер би ту веза са природом али и са насиљем можда била још чвршћа, одмах се сложила. Знала је о чему причам.

Одушевљење биљкама, тлом, пејзажима говори о томе како доживљавате природу, а можда и о томе како доживљавате свет?

Не раздвајам природу од света. Повезан сам са природом, са биљкама, дрвећем и тлом. Чак сам се са сестром ангажовао у остваривању сна о плантажи авокада. Тако бих био још у чвршћем контакту са природом, који ми је толико потребан.

Филмски пројекат „Меморија” развијали сте пуних седамнаест година, укључивши Тилду Свинтон пре четрнаест?

Наше пријатељство траје дуго. Полако смо све то развијали, паралелно радећи и друге ствари. Она и ја смо чак у међувремену развили и остварили филмски фестивал на једном малом пустом тајландском острву, само за сто људи. Назвали смо га „Фестивал на стени”. До острва се долазило чамцима осветљеним светиљкама и свећама. На њему није постојало ништа друго до чисте природе, великог филмског платна и звезда изнад нас. Потпуно лудо и дивно. Јединствено. Нажалост, одржали смо га само једном, а било је као сан који се не може поновити. Један од Тилдиних и мојих најлепших снова.

Зашто само једном?

Нисмо успели да скупимо буџет за ново издање.

И „Меморија” је један од таквих ваших заједничких снова?

Још један веома личан пројекат за њу и мене. Дуго смо радили на развоју њеног лика – Џесике, која на специфичан начин истражује свет, његову суштину и суштину људског постојања. Истражује свет памћења и сећања.

То чини на неуобичајен начин, тако што стално чује снажан звук, чије порекло не уме да објасни?

Џесика пати од синдрома „експлодирајуће главе”. Веома специфичан, од стране науке још необјашњив синдром који изазива много фрустрација за оне који од њега пате, јер не могу да објасне другима какав то звук чују у својој глави. Звук који их стално буди из сна. У филму то је и ехо нечега дубоко унутрашњег у Џесикиној глави и много је било фрустрација и за њу да дочара такво стање, али и за мене да објасним свом дизајнеру звука како би све то требало да звучи. Зато и имамо у филму ону важну сцену претраживања библиотеке звукова.

Та сцена је фантастична, кроз њу звук сам за себе постаје посебан лик у филму, а кроз Џесикине описе чак добија и свој физички облик?

Да, тај звук је веома карактеристичан, поприма облик лопте, облик планете Земље и у тој сцени сам искористио читав низ звукова који дочаравају звукове насиља у холивудским филмовима. Они имају фантастичну збирку звукова симулираног насиља.

Има у свему томе и пуно симболике из данашњег времена када нам је свима пуна глава узнемиравајућих звукова света у којем живимо?

Управо је то и била једна од идеја „Меморије”. Да се укаже на то. Да се укаже на звукове убистава и метака, не само на улицама Колумбије већ свугде у свету. Толико је звукова који нас тргну, уплаше. Не знамо да ли је то неком пукла гума или смо чули пуцањ. Не знамо је ли то звук ватромета или су то уличне рафалне паљбе, а нажалост, у данашњем свету то може бити звук и ратне рафалне паљбе. Кроз такве врсте стресног звучног интензитета људи све чешће пролазе.

У свим вашим филмовима има и пуно мистицизма, извире ли он само из тајландске културе и традиције?

Сви моји филмови извиру из света тајландских веровања. Верујем у трансмиграцију душа између људи, биљака, животиња и духова. Деведесет одсто Тајланђана у то верује, има идеју о реинкарнацији и верује у духове. Све је то прилично у нашој крви. Одувек сам сматрао да није сваки филм за свакога и ако бих се због тога бринуо, не бих ни снимао филмове. Ипак, сматрам да је овај мој филм и те како универзалан.

Када смо се овде прошли пут срели, а ви освојили „Златну палму”, рекли сте ми да сте интровертна личност и да су ваши филмови можда синтеза прошлих живота?

За мене филмско стваралаштво представља извор свега онога чију енергију нисмо правилно користили. Никада нисмо истински објаснили унутрашње функционисање ума. Помињете синтезу прошлих живота, може и тако – али само у смислу да када се необични догађаји представе кроз филм, тај филм постане део заједничких успомена и слојева сећања људи који су га створили и публике. Што се мене и моје интроверције тиче, ја сам заинтересован за истраживање утробе овакве временске машине. Можда тамо постоје какве мистериозне силе које чекају да буду откривене. Чекају да буду потврђене као научна чињеница. У сваком случају, моја перцепција живота довела ме је до експерименталног филма у којем уметник може потпуно слободно и бесплатно да изрази себе...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.