Среда, 01.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Амерички конзули

Мало је познато да су први представници САД при Кнежевини Србији били постављени 15 година пре успостављања званичних дипломатских односа наших држава, а остао је забележен покушај да помогну у модернизацији наоружања
Јуџин Скајлер, изванредни и опуномоћени посланик САД у Србији (Фотографије из архиве Б. Богдановића)

Познато је да су министар иностраних дела Кнежевине Србије Чедомиљ Мијатовић и дипломатски представник САД Јуџин (Јевђеније) Скајлер (1840–1890) 14. октобра 1881. потписали Конзуларну конвенцију и Трговински уговор. Јуџин Скајлер је 7. јула 1882. именован за првог изванредног и опуномоћеног посланика САД у Србији, а aкредитивна писма краљу Милану Обреновићу предао је 10. новембра исте године.

Како је у то време једини Американац у Београду био дописник „Тајмса” Едвард Максвел Грант, Скајлер га је 1883. одредио за вицеконзула. Но, мање је познато да је први амерички дипломатски представник при Кнежевини Србији био постављен 15 година раније.

Мађарски емигрант

Након слома мађарске револуције 1848–1849, део побуњеника успео је да емигрира. Лајош Кошут је с групом својих официра, међу којима се налазио и Лајош Чапкај, 1851. у бостонском хотелу „Сједињене Државе” новинарима дао интервју. „Доктор” Лајош (Лудвиг, Јозеф) Чапкај (1830–1882) тада је тврдио како је током борби 1848–1849. служио у Кошутовој армији као „главни хирург 20. хонведског пука и управник војне болнице у Пешти”. Чапкај је, привучен „златном грозницом”, прешао у Калифорнију, али тамо се, наводно, обогатио не златом већ трговином некретнинама. Америчко држављанство добио је тек 1856. године. Без обзира на то, још 1854. у Сан Франциску отворио је клинику „Велики медицински и хируршки институт”.

Хотел „Сједињене Државе”, у коме је Лајош Чапкај први пут јавно наступио у Америци

Лајош је грађане Сан Франциска лечио до 1864, када је затворио институт и кренуо на пут по Европи. Наводно је био номинован за америчког представника на Трговачко-индустријској изложби у тада пруском Шчећину. Није потпуно јасно каква је заиста била Лајошева улога, пошто је на истом сајму САД званично заступао Џон Клипарт, секретар одбора за агрокултуру државе Охајо.

Непосредно након убиства Абрахама Линколна, нови амерички председник Ендру Џексон Сенату је препоручио Чапкаја за генералног конзула у дунавским кнежевинама (Влашкој и Молдавији, односно Румунији). Чапкај је дужност у Букурешту обављао од 1. маја 1867. до 1. јула 1868. године.

Чапкај је у мају 1867. први пут скренуо пажњу Стејт департменту на Србију. Државни секретар Вилијам Сјуард га је 12. јула овластио да изабере и постави агента у Београду који би био у надлежности конзулата у Букурешту. Чапкај је контактирао са Костом Магазиновићем, конзуларним представником Србије у Букурешту, замоливши га да пронађе одговарајућу личност која би бесплатно обављала овај посао. Како никога нису успели да пронађу, предложено је да се те дужности прихвати Чапкај. Он је 10. децембра поднео извештај Сјуарду, препоручујући себе лично за конзуларног представника. Како је у то време, након аустро-угарске нагодбе, заживела двојна монархија, Чапкај је пожелео да се врати у домовину па се препоручио и за конзула у Будимпешти. Штавише, средином 1868. инсистирао је да буде премештен у Будимпешту „због климатских услова који су му тамо одговарали”.

Како је Стејт департмент игнорисао ове захтеве, Лајош је затражио дозволу да отпутује у неку од аустроугарских бања. Вашингтон се сагласио, али под условом да вођење конзулата у Букурешту привремено преузме швајцарски конзул. Како Швајцарска није имала представника у дунавским кнежевинама, Чапкај је 1. јула 1868. руковођење конзулатом предао Кости Магазиновићу. Тако је дошло до помало апсурдне ситуације – амерички дипломатски представник у Букурешту био је српски конзул Коста Магазиновић! Када је, крајем 1869. године, Магазиновић напустио Букурешт, конзулат САД је привремено затворен. Ово је означило интермецо у дипломатским односима који је трајао све до завршетка Берлинског конгреса.

Константин Магазиновић, српски конзул у Букурешту

У августу 1878, амерички посланик у Бечу Џон Адам Касон покренуо је питање поновног успостављања односа са Србијом. Но, државни секретар Вилијам Евартс је 2. децембра одговорио да Вашингтон тренутно не разматра успостављање односа с Београдом. Без обзира на то, кнез Милан је 13. јуна 1879. у Њујорку установио почасни српски конзулат, а Герхард Јенсен постављен је за почасног српског генералног конзула.

Према истраживањима Љубе Поповића, Јенсен је изабран на предлог београдског трговца Ристе Параноса, а уз посредовање његовог деловође, „американисте” Морфија П. Панајота (будућег градоначелника Земуна).

Према Параносовим речима, „господин Герхард је као човек, по важности своје куће и по својим симпатијама за Србију, заслуживао да буде почаствован титулом нашег конзула коју (би) дужност он, разуме се, бесплатно вршио... Јенсен је рођен у Хановеранској, Ђерманија гди је свршио своје науке, после тога био је деловођа једне велике трговачке куће у Хамбургу, и бавио се поред свог места, када је у трговини злу зашло, са журналистиком, као сарадник водећих листова. До уједињења Ђерманске државе са Пруском био је Герхард Јенсен конзул Олденбурга, а од када (се налазио) у Америци, биће преко 27 година, разуме се да је (постао) американски поданик, дакле Американац. Имајући ујака у Америци, г. др Шмита, пруског тајног саветника и ђенералног конзула у Њујорку, (отишао је) у ово место где је наставио под фирмом 'Герхард Јенсен и Комп', са којом је трговачка кућа Параноса одавно у свези стајала”.

 Преписка између Гехарда Јенсена и Јована Ристића

Већина Ристиних навода одговарала је истини. Домаћа кућа „Паранос и Крсмановић” је, наиме, преко Герхарда Јенсена у САД годинама успешно извозила – суве шљиве. Након преласка у Њујорк и стицања америчког држављанства, Јенсен је с „ујаком” Леополдом Шмитом, Вилијемом Вилијамсом и Рупертијем покренуо заједничку трговачку компанију. Герхард је указом председника Ендруа Џонсона 1866. постављен за конзула Великог војводства Олденбург-Холштајна, а исте године, Леополд Шмит је примио дужност генералног конзула Краљевине Саксоније.

Мало је познато да је Јенсен, током вршења дужности почасног конзула, покушао да Србији помогне у модернизацији наоружања.

Чапкајев „Велики медицински и хируршки институт”

Наиме, 1880. године рад на избору нове пушке за српску војску био је у завршној фази. Комисија се већ определила за оружје М1880 система „маузер-миловановић” (популарније као „кокинка”), али се одуговлачило с потписивањем уговора с немачком фабриком у Оберндорфу, пошто Србија није имала потребан новац. У циљу излаза из кризе, министар војни Јован Мишковић је 5. августа 1880. замолио Јована Ристића да преко Јенсена испита могућност о изради 50.000–60.000 пушака у некој од америчких фабрика. При томе, Србија је била у могућности да трошкове исплаћује у годишњим ратама од три до четири стотине хиљада франака. Јенсен је 27. септембра обавестио Ристића да су све америчке фабрике заузете израдом пушака за руску и турску војску, те да би производњу „кокинки” прихватиле само под условом ако би им се одмах, у целости, исплатила вредност наруџбине. Јенсен је предложио и другу могућност; на стоковима „Провиденс тул компаније”, Роуд Ајланд, налазило се између 50 и 100 хиљада пушака „пибоди-мартини” М1873. Ово оружје је наручила Отоманска империја, уплатила аванс, али каснила је с отплатом главнице. Тако је фабрика била спремна да их, опет, за готов новац, прода другој држави. Ристић је већ 1. октобра понуду проследио новом министру војном Милојку Лешјанину и министру финансија Владимиру Јовановићу. Нажалост, систем пушака као и начин плаћања нису одговарали српској влади па је Ристић обавестио Јенсена да се америчке понуде не могу прихватити.

Крај у забораву и сиромаштву

Први амерички конзул у Србији Лајош Чапкај преминуо је 27. маја 1882. године, значи месец дана пред Скајлерово именовање за првог изванредног и опуномоћеног посланика САД у Србији. Бивши доктор и дипломата умро је у хотелској соби у Портланду, заборављен од свих и на ивици сиромаштва. Другом „првом конзулу” Герхарду Јенсену 12. фебруара 1883. године потврђено је звање које је имао у Њујорку и на том положају је остао наредне три године. Његова даља судбина је загонетка.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.