Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАРОБЉЕНИЦИ АПРИЛСКОГ РАТА (30)

Из немачког логора у југословенски затвор

Заточеници у Немачкој: Милош Вучковић је трећи слева, с лулом, а Љубомир Живановић је у средини

У једном од претходних наставака серијала о заробљеницима Априлског рата, „Политика” је објавила текст о Милошу Вучковићу, оцу београдског адвоката Слободана Вучковића. Тим поводом, нашој редакцији се јавио Миливоје Живановић, син Љубомира Живановића, такође заточеника и пријатеља Милоша Вучковића. Он је поделио причу о свом оцу Љубомиру с нашим читаоцима, мотивисан тиме што је, како каже, тема којом се бави наш серијал „врло мало обрађена тако да овај фељтон можда по први пут открива широј јавности како је то било”.

Љубомир Живановић (Удовице 1897 – Београд 1988) био је Вучковићев колега и друговао је са њим и пре Априлског рата. Заједно су радили у Народној банци Краљевине Југославије а нашли су се скупа и у заробљеништву.

„Пре рата, мој отац радио је као виши чиновник Народне банке, а 1940. је унапређен за директора филијале у Крагујевцу. Такође, радио је хонорарно као књиговођа у једној агенцији а бавио се и виноградарством у свом винограду у околини Смедерева. Као резервни коњички мајор је заробљен у Босни након Априлског рата. А одатле правац Немачка и логори у Нирнбергу, Оснабрику и Хамелбургу”, каже Миливоје.

Памтећи очеве приче, он каже како су српски официри у логорима третирани са поштовањем.

Портрет Љубомира Живановића који је у Хамелбургу августа 1943. насликао Вељко Станојевић

„Ако би немачки капетан позвао мог оца на рапорт, салутирао би том приликом као да је пред њим немачки мајор а не сужањ. Заробљеници су у почетку добијали пакете с храном и потрепштинама из разних земаља, а најчешће из САД. Те пакете су прегледали немачки војници, након што би испразнили бараке од заробљеника. После једног таквог прегледа нестао је ручни сат ’лонзин’ капетану Србину. Дигнута је узбуна и после два дана пронађен је сат. Украо га је немачки стражар, који је сутрадан стрељан”, говори Миливоје.

Како се погоршавао положај Немачке на фронтовима, престало је са пакетима и почело је гладовање, а оброци у логору су били недовољни и нередовни.

„Репа је била главно јело. Мој отац је у логор 1941. ушао са 90 килограма а 1945. је имао 46 килограма”, наводи Миливоје.

Он се сећа и очевих прича о неслози међу српским официрима у логорима. Линија поделе је била између једних који су напрасно подржали надолазећу Црвену армију, па су скинули кокарде са својих шајкача и црвеним концем на њима извезли петокраке, и других, који су на својим капама задржали кокарде и међу којима је био и Љубомир. Када су Американци маја 1945. ослободили Хамелбург, многи српски заробљеници су се двоумили да ли да се врате у комунистичку Југославију.

„Мој отац није имао дилему. Желео је назад у Србију, где га је чекала моја мајка, брат, велика фамилија, имање које је толико волео. Повратак за Југославију је организован у сточним вагонима. На том путу, негде у Хрватској, воз је стао на отвореној прузи. Убрзо су се појавили млади скојевци и скојевке с машинкама, наредивши да сви официри изађу и стану поред вагона. Затим су скојевци репетирали оружје, наредивши официрима да клекну и рекавши им да ће их све стрељати јер су сви они издајничка стока која није заслужила да живи! Међу више хиљада заробљеника-повратника било је и старијих пуковника. Многи су почели да плачу, да се тресу од страха. Све је трајало прилично дуго и чекала се милост или смрт. То је био ’одбор за дочек’ српских официра из заробљеништва. Љубомир је кажњен као и сви остали који су имали кокарду: одмах из воза у Београду је спроведен на три месеца затвора у Сремској Митровици. Уместо да после више од четири године поново загрли мужа, моја мајка Јелица, ћерка дивизијског генерала Миливоја Димитријевића, носила му је тамо пакете. Заробљенички живот имао је и последице. Мом оцу попустило здравље, па је због срчаних тегоба отишао у инвалидску пензију. Али, радну активност је наставио у свом винограду па је захваљујући раду и природи поживео 91 годину”, објашњава Миливоје.

 

Коментари43
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Никола Меденица
Негде у новембру 1993 године, возио сам Милицу Грковић, Владана Кутлешића и принца Томислава Карађорђевића у Кућу цвећа да Томислав положи венац на Титов гроб. Мој шок је био потпун. Нисам веровао својом ушима и очима. Томислав је на Титовом гробу рекао:"хвала Вам за апанажу од које смо живели и хвала Вам што сте Дражи поштедели живот". Ту је био неки Јовановић и Игић. Било је још људи али имена не знам. Могу да потврде моје речи. Принц Томислав је знао да Дража није стрељан. Нека се јаве учесни
Бојана
Невероватне глупости, О томе да Дража није стрељан говорио је и Добрица Ћосић још 1958. Заиста, биће велики шок за појединце кад се сазна да је њихова "икона" умро као Титов генерал. Шта ћете онда са вашом верзијом"историје"? "Државној комисији" која није ни државна ни комисија, је све презентовано. Није их интересовало. Зашто Дрсжинапородица није дала материјал за ДНК анализу? Зато што нису његова. Лично сам познавала Бећаревића, живео је у Дринчићевој и умро 1992. године. Проверите и напишите
Бојана
Господине Мартиновићу, написала сам 23 књиге, истина, то није историја 20. века. Никада нико мој није био комуниста. Напротив, читајте, ја сам из породице Влајка Гођевца власника прве челичане у Србији и скоро целе улице Гаврила Принципа. Моју породицу су истребили Карађорђевићи како би Енглезима и Французима поклонили Трепчу и Бор. Што не узеше Карађорђевићи, узеше комунисти. Ако вама мој текст личи на комунистички, ви сте онда идеолошки слеп човек.
Бојана
По мајци, преци су Гођевци а по оцу Кнежевићи из Страгара (прадеде Радоје и Живан Кнежевић) који су осуђени заједно са Дражом. Истражујући детаљно суђење и пресуду, открила сам да Дража и још двојица, нису стрељани. Адвокат Ђоновић је осуђен за одавање државне тајне. Тек 2017 сам сазнала и које. Изблебетао, у пијаном стању, да клијент није стрељан. Да је ћутао нико га не би дирао. Гордана и Бранко нису Дражини, његов само покојни Војислав. Зато нису ни дали ДНК. Гордана је била 1967 на сахрани
Neverovatne gluposti
Mislim da bi Politika, kao stari i ozbiljan dnevni list, trebalo da ima neke kriterijume kakve gluposti dozvoljava u ovom komentarima. Neki komentator pod imenom "Bojana" sada iznosi jednu od najglupljih teorija zavere koju sam ikada čuo. I ako je od zadrtih komunista, što je mnogo mnogo je. Sada navodno Draža Mihailović uopšte nije ubijen posle rata nego je u potaji prešao da radi za Broza. I to je još navodno "naučno utvrđeno" i "svi to znaju". I za komunističku propagandu je to bruka.
Драган Драговић
Велико је претеривање из наслова текста, из логора у затвор... То се односило на занемарљив број људи. По повратку, у затвор се ишло само по пријави. Мој прадеда Драгољуб Драговић био је инжењер и поручник. Врбовали га љотани, он одбио. Пуковник Костић, по повратку све лепо написао и мој прадеда није био више од сата у Милицији. Добио посао на градњи панчевачког моста а касније био помоћник министра грађевина. Волео је жене и пиће, а без тога можда би био и министар. Али пороци су га омели

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.