Заједништво међу балканским народима и државама

У рубрици Међу нама објављен је 10. августа прилог проф. др Бранислава Николића под насловом „Балканска федерација”. Аутор пише да је неколико месеци после Титове смрти Владимир Бакарић детаљније причао уреднику загребачког часописа „Глобус” о својевременом предлогу да Београд буде седиште Балканске федерације, а Бугарска једна од република Југославије, под условом да Георги Димитров буде председник, а Иван Коларов министар спољних послова федерације. Преговори су пропали јер је Тито тражио да буде председник Балканске федерације.

Бугари су полазили од чињенице да је Димитров, руководилац Коминтерне све до њеног распуштања 1943. године, далеко познатији у револуционарном радничком покрету.

Индикативно је што је Бакарић то причао тек после Титове смрти. Док је Тито био жив о том његовом неуспеху с Бугарима није се писало. Ништа мање не чуди ни то да Бакарић пише о Ивану Коларову, што је погрешно, а не о Василу Коларову (1877–1950), који је био стари револуционар, учесник у раду неколико конгреса Друге интернационале. Такође, био један од оснивача Треће интернационале и Лењинов сарадник, руководилац Сељачке интернационале, тзв. Крестинтерн, доктор економских наука, руководилац Аграрног института у Москви, а после смрти Димитрова био је председник Народне Републике Бугарске.

Од уредника загребачког часописа „Глобус” могло се очекивати да унесе исправке у Бакарићев текст, али то није учињено. Тито није заборавио свој неуспех с Бугарима, па је у свом заносу покушао да укључи и Пиринску Македонију, па чак и Егејску Македонију и тако створи велику македонску државу, која би била у саставу Југославије.

Ваља подсетити да је још средином рата Едвард Кардељ ишао у Бугарску на преговоре с Трајчом Костовим, надлежним за та питања у бугарској партији. Колико се зна, ни ти преговори нису успели. Костов је касније оклеветан и стрељан, јер је показивао непожељну независност у преговорима са Стаљином о економским питањима. У време о којем је овде реч, иницијатор расправа био је СССР.

Нема сумње да ће и у будућности идеја о некој врсти заједништва међу балканским народима и државама бити предмет расправа, јер ће то све више наметати логика живота, али ће иницијатори бити велике силе, које ће бити принуђене на извесно компоновање својих интереса с поменутом идејом о заједништву балканских народа. Ми се данас налазимо у сфери тих покушаја.

Др Радомир Ђорђевић,

професор Универзитета у Београду, у пензији