Петак, 22.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Ћуте и све подносе изгладнели до крајњих граница

Невоље жена и деце у окупираној Србији у Великом рату (Википедија)

Три године трајала је окупација Србије у Великом рату, три црне године за српски народ, писали су савременици. Један од њих, инжењер Радован Требињац из Бајине Баште, сведочи у свом дневнику (чије делове преноси Милован Лукић у тексту „Рачани у Првом светском рату 1914‒1918”, објављеном у „Историјској баштини” 2014. године) о том злом времену.

Бележи Требињац да је окупациона власт заводила сурове казне (па и јавно вешање), забрањивала свако удруживање и путовања без полицијске дозволе. У Срезу рачанском, особито на Тари, окупатор безобзирно сече шуме, пљачка домаћинства реквизицијом, од људи одузима драгоцености... Опљачкан је и манастир Рача, скидана су звона с цркава.

За то време јадни народ грца у недаћама. Владају глад и болештине у овом крају. Становништво меље кочање и бере коприве да ишта поједе. Жито из Ваљева и Шапца сељаци на леђима доносе. За кило соли жене дају дукате.

„Данас 24. марта 1917. дан је сиротиње Среза рачанског. Према упутима, дошла је свеколика сиротиња из среза да прими жито, али га није добила, нема... Окарене сељанке и испијена деца, све изгладнело до крајњих граница, враћају се кући. И сви ћуте, подносе ово. Истина, гледао сам како људи угинуле коње черупају као гаврани”, пише бајинобаштански инжењер.

„Данас 11. маја било је шишање оваца. И синоћ су, као и у понедељак увече, прошла кола натоварена џаковима вуне. Сељанке власнице оваца јадају се једна другој: ’Кад помислим да зимус немам чим закрпити чарапе деци, а камоли шта друго, како да ми се не цепају груди...’”

„Мај 26. 1917. године: На улицама варошице осећала се глад. Све више је људи који просе, траже храну. Понеки од сељака или сељанки прође послом, било код власти било приватно, више се лелујају него што иду. Само се богатији још мало држе, боре се и сплавари... Аустроугарска среска команда 23. јуна 1917. издала је наређење, објаву добошем, да се сваком без разлике забрани млети жито без дозволе.”

Строго је забрањено имати више од 50 кила шљива, сви вишкови се предају властима. Свака кућа морала је предати по килограм коприва и лешника. За неизвршене обавезе плаћало се 20 круна. Клање стоке се пријављује. Забрањена је приватна продаја сена. Уведен је обавезни кулук: обично се долази по неколико дана „о свом руву и круву” на рад на Тару или поправку путева, за недолазак је предвиђена казна.

„Август 12. 1917: Некада тако дивљи Луг, а сад две трећине исечених горостаса (храстова) који већ хиљаду година претурише. Најзад и сами подлегоше рату и његовим грозотама. Уместо веселих дерана и малих стада оваца, чује се монотон одјек секира и шкрипа кладарских тестера у рукама њихових војника, које прекидају гробну тишину Луга”, описује Требињац.

Са општом оскудицом, личном и имовинском несигурношћу суочава се становништво Бајине Баште и околних села. Шире се заразне болести. Само у последњој години окупације овде је 121 особа умрла од шпанске грознице, 56 од туберкулозе, 33 од дизентерије.

Један савременик пише: „Кућа је била обична шупа, скроз отворена до крова. У спаваћој соби, где је цео дан уношена мокрина од обуће и одела, ноћу је сушена сва обућа и одело, и то са чељадима који спавају у просторији. У оваквим приликама није ни чудо што је умирање велико, особито деце. Памтим да је из суседних кућа за недељу умирало по троје, четворо деце...”

А кад мука више не може да се трпи, онда се у народу јавља отпор окупацији, у разним видовима: од неизвршавања пореских обавеза, одбијања одласка на кулук, прикривања хране, до неиспуњавања наредби, јатаковања одметницима. Отпор је био спонтан, повезан са менталитетом планинаца који се не мире са неправдом и угњетавањем. Многе је због тога окупаторска власт осудила на робију, поједине одметнике и на смрт. Било је масовног интернирања становништва у логоре, узимања талаца.

Али побуњени народ није мировао. У последњој години окупације све више их се склања на Тару да пружи отпор власти, ту је одметнички логор групе Теодосија Ордагића из Бесеровине. Међу овим одметницима била је и једна жена, Стојка Југовић, која је касније погинула у борби против аустроугарских војника. Становништво је побуњеницима доносило храну и одећу, јављало им о кретању власти приликом организовања потера.

„У једној потери окупаторски војници успели су из заседе да убију Радоја Ћосовића, а ухваћен је одметник Здравко Милекић, калуђер манастира Рача. На пијаци испод куће Јовановића спремљена су вешала. Међутим, под неутврђеним околностима хајдук Милекић успео је да побегне. Обешена је на пијаци у Бајиној Башти Драгиња Китић, из села Луга”, наводи се у тексту.                             

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бата
Овакав и још гори терор су над Србима извели поново. Не смемо заборавити да Аустријанци, Хрвати и Словенци ништа приближно слично нису истрпели и никада нису адекватно (или било како) кажњени и због тога тако лако понављају злочине, и данашње генерације тих народа имају исти или већи осећај надмености и охолости према Србима, јер се временом само увећавао број злочина које су у разним ратовима чинили над Србима, и увећавала се политичка, територијална и економска корист коју су добијали.
geras
tako to biva kada postoje dva oslobodilačka pokreta .
Земунац
Ало! Реч је о ПРВОМ светском рату.
CeoVekMukeIStradanja
Da, i nakon svih stradanja, smrti, gladi, ponizenja - srpski kralj Aleksandar dobijenu odstetu deli na ravne delove sa Hrvatima i Slovencima koji nikakvu stetu nisu pretrpeli (naprotiv, oni prvi su stetu i stvarali). Povrh toga, jos su i neprijateljski oficiri primljeni i izjednaceni sa srpskim zbog cega su stotine srpskih oficira podneli ostavke. To ponizenje od strane srpske krune je pripremilo teren za komunisticku okupaciju 1945.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.