Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
74. КАНСКИ СУСРЕТИ: Тилда Свинтон, глумица

Границе су непријатељи, морате их прескакати

Тилда Свинтон (EPA-EFE/Ian Langsdon)

Она је једна од ретких правих аристократкиња које су се икада појавиле на великом филмском платну. Кетрин Матилда Свинтон – Тилда Свинтон (61), ликом и делом несвакидашња глумачка појава, рођена је у једној од најстаријих шкотских аристократских породица.

 Поносна на своју Шкотску у којој живи, вољна да гласа за њено отцепљење, ова позоришна и филмска глумица са дипломом социологије, политичких наука и књижевности (током студија чак се била прикључила Комунистичкој партији), за 30 година интензивне каријере остварила је већ 94 улоге, освојила је многе награде, па и „Оскар” за улогу у филму „Мајкл Клејтон”, а прошле године и венецијанског „Златног лава” за каријеру. Снимала је свугде, од Холивуда до Тајланда – са Џерманом, Џармушом, Андерсеном, Клунијем, Бонг Џун Хоом, Мишидом, Дериксоном, Гвадањином, Алмодоваром, Аптидом, Адамсоном, Теријем Гилијамом, Дејвидом Финчером, а недавно и са својим дугогодишњим пријатељем – тајландским редитељем Апичатпонгом Вирасетакулом, у чијем филму „Меморија” тумачи главни лик, а филм потписује и као продуцент.

 Природна, опуштена, приступачна, Тилда Свинтон у канском разговору за „Политику” каже да је срећна што има три велике љубави у свом животу – своје синове близанце, свој шкотски сеоски дом и филм...

Увек радо понављате да не волите да за вас кажу да сте глумица?

Не волим ту етикету – глумица. Прикладнији опис оног што ја радим је – колега. Дакле неко ко се уклапа у колектив, у двориште, у тај вртић у који људи долазе да уче. Уосталом, ви знате да ја нисам школована глумица, ја сам дипломирала социологију, политичке науке и књижевност и да није било мог пријатеља и ментора, покојног британског редитеља Дерека Џармана са којим сам на његово инсистирање сарађивала у неколико филмова, укључујући и његов „Каравађо”, наставила бих да пишем приче, можда бих негде предавала или радила нешто друго. Да ме није увукао у неку врсту његове филмске лабараторије у којој ме је попут покусног кунића искушавао и тестирао, никада се овим послом не бих бавила иако сам још током школовања играла у позоришним представама.

Пишете али сте већ 30 година и глумица, освојили сте и „Оскар”?

Пишем кад год сам у свом дому у Шкотској и то писање све чешће везујем за глуму. Речи које извиру из моје унутрашњости често ми помогну да изразим себе снажније и боље и у глумачком послу. Себе сматрам радником на филму који дели одговорност са осталим ауторима. Не сматрам да сам телом и ликом ту, у филму, само да бих допринела нарацији већ и да својим присуством и чињењем синхронизујем све што доприноси ономе што је у кадру. У неку руку ја сам и редитељ саме себе.

Били сте и редитељ неколико документарних филмова?

Јесам, али сам чешће ту као писац. Већ дуже пишем сценарио за један пројекат, један део у мени покушава да ме охрабри да то урадим сама, али још не планирам да се бавим и режијом. Бар не на неком ширем плану и у играном филму.

Бавите се зато и продукцијом, помогли сте и Вирасетакуловој „Меморији” не само као глумица са активним учешћем у настајању приче већ и као продуцент?

Апичатпонг и ја смо се срели још 2004. године, баш у Кану, када сам видела његов филм „Тропска болест”. Постали смо велики пријатељи, основали заједно и изгурали једно издање „Фестивала на стени” на Тајланду и почели да маштамо, али и да радимо на развијању идеје о филму „Меморија”. О мом лику названом Џесика, лику жене која узгаја орхидеје и почиње да чује мистериозне звукове током посете својој болесној сестри и зету у Боготи. Волим да припремам и радим ствари са људима којима заиста верујем, а Апичатпонгу бескрајно верујем. Знате зашто? Зато што и он и ја делимо један заједнички елемент – разговор који је стално у току. Често кажем да су сами филмови попут лишћа које отпада са дрвета, а дрво је разговор. Управо из свега тога се родила „Меморија” и радије бих рекла да нисам продуцент већ да сам се само прикључила породици коју волим.

Ви са таквом неком природном лежерношћу одржавате своју озбиљну посвећеност уметности?

Увек сам оваква каква јесам, и спремна сам да дам шта треба. Јесам особа од уметности, то сам била и остала још од најранијих школских дана. Током снимања филмова и саме „Меморије” уживала сам и у томе да прегледам ролне филма, да кувам супе за екипу, да плешем на малим забавама које смо сами за себе приређивали бодрећи се за наставак снимања. Мислим да је све то исто веома важно, јер тако треба да раде чланови филмске породице. Док радимо ми и јесмо једна породица са најчвршћим могућим везама. Барем ја тако доживљавам рад на филму. Уживање у сваком заједничком искуству у раду.

У толико сте се различитих филмова глумачки остварили, са толико и жанровски различитих редитеља сарађивали. Филмска планета за вас нема граница?

Не волим границе. Никакве. Ни родне ни жанровске. Границе су непријатељи и морате их прескочити као да прескачете ограду. Дубоко у себи знам и осећам да када покушавате да будете креативни морате да уклоните, да прескочите границе и нађете се негде где вам није дозвољено. Готово да осећам обавезу да посећујем таква места.

У Кану сте се два пута појавили на црвеном тепиху, осим са „Меморијом” још и са екипом филма „Француска депеша” Веса Андерсона. Већ четврта сарадња са Весом?

Биће и пета, Андерсон жели да сними нови филм делом у Шпанији. Требало би да почнемо у септембру, али вам ништа више не смем рећи. Вес и ја се одлично разумемо. Људе које он позива за сарадњу у својим филмовима су тако спектакуларни и наш заједнички рад изгледа увек као да се лудо забављамо. И забављамо се док снимамо, јер уживамо у тим „уврнутим” Весовим причама. После „Краљевства излазећег месеца”, „Гранд Будапест хотела” и „Острва паса”, ево ме сада и у „Француској депеши”, том Андерсеновом љубавном писму америчком интернационализму и новинарству. У тој његовој причи о редакцији измишљеног америчког часописа који излази у Паризу, мени је наменио улогу ликовне критичарке Џ. К. Л. Беренсен.

Негде сте изјавили и да сте филмски „штребер”?

И јесам. Заиста сам посвећена филму и срећна сам што се они и даље снимају за велико платно, што нису направљени за телевизију.

Дуго нисте радили за телевизију. Нисте за гледање филмова на малим екранима?

Нисам поборник тога. Важно је одржати филм јер филмови трају вечно. Позоришта су у кризи, филмски студији све чешће снимају скраћене верзије филмова за приказивање на телевизији и интернету и људи полако почињу да заборављају како изгледа прави филм. Екрани постају све мањи и мањи и онда – нестајете заувек. То се не сме догодити.

И пандемија је много тога зауставила, готово уништила?

Сви смо тренутно у некој врсти фрустрације јер видимо да се све мења. Све је мање могућности да се филмови гледају у биоскопима где им је и место и проблеми филма се гомилају. Зато су веома важни фестивали, нарочито Кан, као места у којима филм може да има своје сигурно и безбедно станиште. Заиста сам посвећена великом екрану, и вреди се за њега борити...

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Коста
Није ми јасно какве везе има њена аристократска лоза--која је чиста случајност--са глумом.
Коста
@Александра -- чему уопште спомињати њено порекло. Ради се о њој као глумици и то је све. Њена аристократска лоза је не чини ни бољом ни лошијом глумицом.
Aleksandra
Zato sto puno poznatih engleskih glumcaca i glumica su zapravo iz aristokratskoh porodica, pa zato imaju i pare i vezu da udju u taj biznis. A oni zive u svom svetu, daleko od realnosti...
Саша
Ваљда зато она никада не закључава своја врата а њен пинкод знају и компије. Ах што је живот без граница леп. :)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.