Понедељак, 28.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Емпатија, шта то беше

Сматрајући да право на бол за изгубљеним синовима припада само њима, „мајке Сребренице” показале су велику себичност, а сматрајући да морају бити кажњени само они који су одговорни за смрт њихове деце и сународника и необјективност, као и недостатак било какве емпатије за жртве друге стране, овај пут оне која са њима није ни била у сукобу. Таквим мајкама више и не верујем да перформансе широм планете изводе само због бола за изгубљеним синовима

На дан  када смо ми Крајишници на Петровачком друму обележавали догађај када су 7. августа 1995. ракете испаљене из авиона хрватског ратног ваздухопловства на избегличку колону из Лике и Далмације убиле десеторо људи, међу којима и четворо деце и девојку од двадесет година, регион је „потресала” вест да је у Загреб стигла замолница из Тужилаштва БиХ за преузимање кривичног гоњења  против 14 команданата из хрватске операције „Бљесак” изведене 1. и 2. маја 1995. на САО Западна Славонија, заштићену зону УН-а, у саставу РСК, због кривичних дела ратног злочина против цивилног становништва и кршења закона и обичаја ратовања.

Уследиле су очекиване реакције хрватских званичника и осумњичених генерала/команданата, који тврде да је поменута акција била легална и легитимна и да је изведена у складу са одредбама међународног хуманитарног права,  али и неочекиване од „ Покрета мајки енклаве Сребренице и Жепе”,  по којима је  „жалосно да се Тужилаштво БиХ бави ратним злочинима, који су, наводно, почињени за време акције ’Бљесак’, док истовремено у Босни и Херцеговини на стотине ратних злочинаца није процесуирано”.

Схватљиве и разумљиве су ми реакције свих поменутих осим мајки Сребренице и Жепе, чије су ме реакције и понукале да се осврнем на појам емпатије, односно „ уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи”.

Поновићу по ко зна који пут да је у акцији „Бљесак”, према „Веритасовим” подацима, протерано око 15.000 људи са својих огњишта, а да их је 283 погинуло и нестало, укључујући 114 цивила, међу којима је 56 жена, пет малолетних особа и осморо деце.

Првог дана акције у селу Медари код Окучана хрватска пешадија је убила 22 особе, међу којима и чланове породица браће Вуковић: Ранка и супругу му Анђелију и њихову децу Горана (11) и Гордану (осам), те Милутина и супругу му Цвијету и њихову ћерку Драгану (седам). Иначе, браћа Вуковићи су се крајем шездесетих година прошлог века из родног Костића у општини Кнежево (бивши Скендер Вакуф), у потрази за бољим животом, доселили у плодну Славонију.

Истог дана у Пакленици код Окучана хрватске оружане снаге убиле су  20 људи, међу којима и Алексију Рауш  и девојку њеног сина, Весну Чуковић (17), која је дан раније из родне Бањалуке дошла у то село да са момком и његовом породицом  прослави првомајске празнике. Њих две су се, са још неколико жена, склониле у подрум једне куће, а кад је кућа запаљена, Алексија је Весну повела до врата да удахне свежег ваздуха и чим је отворила врата уследио је удар неког пројектила  који је Алексију спржио на лицу места, а Весну тешко израњавао од којих повреда је за пар сати и издахнула.

Истог дана у селу Шеовица код Пакраца гранате испаљене са хрватских положаја  убиле су Бранку Крајновић (седам),  Жељку Комленац (12) и Милку Босанац (15), а у Старој Градишци из ракете испаљене из хрватског авиона тешко је рањен  Бојан Илинчић (15), који је преминуо на путу до болнице  према Босанској Градишци.

Тога дана  и на десној обали Саве, на територији БиХ, од артиљеријских граната испаљених са друге стране реке са хрватских положаја, у Босанској Градишци убијене су Уна Тадић (три) и њена бака Марија док су трчале код комшинице у склониште, а неколико километара низводно, неке друге гранате испаљене са леве обале Саве као и претходна, усмртиле су  Николину Рачић (17) у њеној кући у Бок Јанковцу и Данијела Ратковића (17) у Ламинцима.

Другог дана акције, око шест часова ујутро, хрватски авион „миг 21”, којим је управљао пилот  Рудолф Перешин, надлетео је Босанску Градишку над којом је испустио четири касетне бомбе и на спавању убио Немању Гојића (11) и његову сестру  Дајану (шест) те тешко ранио њихову мајку Гордану и још троје комшија.

За убиства деце у акцијама „Бљесак” и „Олуја”, која нису наводна и која су се дешавала и на подручју БиХ, још нико није одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима. За злочине на петровачкој цести из Тужилаштва БиХ пред сваку годишњицу добијамо одговор да је истрага у току и да је предмет међу приоритетима. Поређења ради, за злочин у Сребреници, и пред домаћим и пред Хашким трибуналом, осуђени су многи припадници Војске Републике Српске (ВРС) а казне које су им изречене тешко је и сабрати. И још нешто: колико год страшан злочин се десио у Сребреници, међу жртвама, на срећу у несрећи, није било деце, а најмлађа жртва, колико ми је познато, имала је 17  година.

У својим наступима, и јавним и приватним, стално сам истицао да је бол мајке за изгубљеним сином иста без обзира на било какву припадност мајки и синова и да је сваки мртав човек само људска лешина коју треба вратити његовој породици ради сахране по породичним обичајима без обзира  ком народу, вери и војсци је за живота припадао.

Имам разумевања и за поступке мајки Сребренице које су разним манифестацијама широм света скретале пажњу на трагедију њихове деце и сународника у Сребреници. Једној таквој манифестацији и сам сам сведочио. Било је то 11. априла 2013. у Њујорку на тематској дебати Скупштине УН „Улога међународног кривичног права на помирење”,  када је у салу где се одржавало заседање, поред свих заштитних мера, непозвана упала председница Удружења „Мајке Сребренице”, Мунира Субашић, која је, пре него што је избачена, успела подићи мањи транспарент на којем је писало „Република Српска геноцидна творевина”. Гледао сам их више пута и пред Хашким трибуналом, и то увек када су се објављивале пресуде припадницима ВРС, са сличним транспарентима и слушао њихове изјаве да су им изречене казне, без обзира колике  да су  биле, преблаге.

Сматрајући да право на бол за изгубљеним синовима припада само њима, „мајке Сребренице” показале су велику себичност, а сматрајући да морају бити кажњени само они који су одговорни за смрт њихове деце и сународника и необјективност, као и недостатак било какве емпатије за жртве друге стране, овај пут оне која са њима није ни била у сукобу. Таквим мајкама више и не верујем да перформансе широм планете изводе само због бола за изгубљеним синовима.

Без минимума емпатије, макар за цивилне жртве других страна у сукобима у региону, не може се  градити ни поверење ни помирење.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mадига
Господине Саво, само наставите да пишете и дуго да поживите!
Natalija Stanković Pavlović
Verujte da apsolutno podržavam takvu ideju. Postoje popisi, nedavno je to učinio i Republički centar u Banjoj Luci. Tako da je popis imena stradale dece za vreme agresije Republike Hrvatske kompletiran. Verujem da postoje mnogi ljudi koji bi besplatno izgradili takvo spomen obeležje, kao i oni koji bi donirali a da bi opštinske i gradske vlasti to podržale ali ne postoji volja. Kriva su i udruženja žrtava rata, to niko ne smatra nužnim jer se radi o civilima, takvo smo društvo
Крсто Т.
Веома добро анализирано. Велико хвала на овом тексту. Управо зато требамо подићи у Србији споменик убијеној и страдалој дјеци из Хрватске и бос. Посавине. Сви у региону имају само Срби то за своју дјецу (жртве рата) нису учинили. А 1. мај да буде дан кад би се сјећали и ове дјеце, и Александре Зец, и дјеце Радосављевић из Дарувара, малог Горана Чечавца, дјеце страдале током акције Уна, у Дервенти, Шамцу. Зашто је толико тешко покренути овакву иницијативу?
Леон Давидович
Не само жртве друге стране да су потпуно игнорисане већ и жртве исте стране то јест бошњачке нису једнако третиране.
LaCosta
Pokojni Hakija Meholjic koji je prvi javno progovorio o tome ko stoji iza Srebrenice vise je puta govorio da su te zene sramota za sve zrtve Srebrenice. Mislim da nikakav dalji komentar nije potreban.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.