Превођење без казне

Без гриже савести узмете црвену картонску кутију пуну помфрита и са два прста је испразните док читате „Игру престола”. Укус прегорелог уља у устима, лепљиви прсти само на тренутак затварају књигу из које се цеди крв споредних ликова, главних јунака, случајних пролазника и пролазница, звездочатаца и звездочаткиња, трговаца и трговкиња, ловаца и ловкиња. Све их чека иста судбина на крају поглавља, ликови и ликуше романа су потрошни као пешаци и пешакиње у рату. У општoм клању и погибији ужива публика. Као када би Ана Карењина скакала под воз у сваком поглављу по неколико пута са осмехом на лицу, као када би је бацали на шине, али знојаву од задовољстава, пијану од инцеста. Изобиље је тајна „Игре престола”. Много смрти, много задовољства.

Који год том популарног штива по коме је снимљена још популарнија серија понесете на летовање, свеједно, радња ће вас брзо узети под своје. Ако сте понели онај који сте већ прочитали, заборавили сте садржај ионако, па ето задовољства.

Преводилац „Игре престола” никад неће добити највећу преводилачку награду „Милош Н. Ђурић”, не зато што Ана Карењина из „Игре престола” блудничи са кепецом или кепецкињом, него зато што је блуд недовољно естетизована, како у оригиналу, тако и у преводу. Иако је предео сличан оном данског краљевића, кепеца и кепецкињу одликује хронични мањак дилема, и то смета жирију. Чика Миши, како зовемо Милоша Н. Ђурића ми који га никада нисмо упознали, сигурно би се допала епска линеарна радња без почетка и краја, писац који као серијски убица прождире неустрашиве мачеваоце и мачевалкиње. То је све као неки одломак из непронађеног тројанског спева.

Својствeно је епском да наратора не гризе савест због низа погибија, као ни слушалаоца, гледалаоца или читаоца, било да је реч о „Игри престола” или нашој такође политички некоректној и кажњивој песми „Марко Краљевић и вила бродарица”. Након убиства лепе виле, певач каже: „Оста Вила ногом копајући, Оде Марко друмом певајући.” Нећу вас гњавити теоријом жанрова, али се епска врста традиционално ставља на сам врх у хијерархији књижевних вредности. И најтеже је преводива – посеже за највреднијим благом сваког језика, благом дубоког сећања. Зато је Милош Ђурић геније, са својим преводима „Одисеје” и „Илијаде”.

Комерцијални успех „Игре престола” је доказ о дубоком корену епске врсте у духу људи, и није изузетак – сетимо се „Конана Варварина”, па и класичног Скотовог „Осмог путника”, који као античка трагедија, поседује три јединства – радње, места времена. Рекох „класично”? Охладио ми се намах помфрит. То су филмови, није књижевност, кажете служећи се из моје црвене картонске кутије, без питања. Филм има одлике усмене књижевности, одговарам. Ако публика, као свака идеална епска, није претежно неписмена, на путу је да то постане. Више нема гусле, него свира на једној струни телевизора, а ускоро неће имати ни свој језик, са усташким новоговором наметнутим Законом о родној равноправности.

Ипак, није коме је речено, него коме је суђено. Јевтини романи прелазе из тривијалне књижевности у класичну као фудбалери из лиге у лигу, лако. Балзак је од писца кримића, Дена Брауна свог времена, постао класик. Његов први позоришни комад „Црнац” из 1823. који говори о насиљу црнца над белом девојком никада није извођен, а објавио га је у Француској његов српски преводилац и један од 1.300 каплара, Душан Милачић, тек 1930, у оквиру дисертације за коју је одликован орденом Академских палми. Са „Голицавим причама” Балзак је био склон еротизму блиском порнографији. Оно што би се данас звало „рото роман”, новински штампан књижевни текст у стотине наставака, где пажњу читалаца држе страсти многобројних јунака, споменик је књижевности. Циклус „Људска комедија” садржи 91 роман. Многобројни су примери успона тривијалне књижевности на лествици званичних уметничких мерила, све до уласка у школске програме. На почетку је научна фантастика виђена као и стрип. Данас је стрип седма уметност, Мебиус класик, и у Београду се додељује награда за превођење стрипа. По Артуру Кларку се геостационарна орбита зове Кларкова орбита. Преводилац је пре свега врло пажљиви читалац, и није чудо да управо он често открива класике на маргинама жанрова и издаваштва. Када је пре четири деценије Иван Клајн маестрално превео стрип „Астерикс на Корзици”, није се потписао. Није се потписао двадесетих година прошлог века ни Михаило Добрић, први преводилац „Декамерона”. Данашњи преводиоци се поносе превођењем еротских текстова, знајући колико је то тешко. Кишов превод „Бордела муза”, избор француског еротског песништва, пример је богатства српског језика. По данашњим законским мерилима, Данило Киш би платио казну или ишао у затвор због тог превода, јер римује „дроље” и „боље”. Тиме он својим преводом шаље поруку у данашње време: нови и стари пуританци и цензори једни су те исти.

Ми, преводиоци, хоћемо као и Киш да преводимо, без вербалног деликта, без запрећене казне Законом о родној равноправности.

Преводилац