Среда, 20.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАРОБЉЕНИЦИ АПРИЛСКОГ РАТА (31)

Сужањ из једанаест логора

Заточеници у Нирнбергу, барака 71, 4. јул 1942. (Драгољуб Родић је означен крстићем) (Фотографије лична архива

У бројним реаговањима на серијал „Политике” о заробљеницима Априлског рата, једно писмо је нашој редакцији стигло и из Републике Српске. Наш читалац Драгољуб Родић из Бијељине послао нам је причу о свом деди, по којем је и добио име. Његов деда Драгољуб  Драган Родић (1912–1990) био је официр Краљевине Југославије и заточеник у Немачкој.

 

„Рођен у Бањалуци, деда је 1932. завршио Нижу школу Војне академије. Произведен је у чин потпоручника и добио је распоред у Бијељини. После низа унапређења, 1940. је као пешадијски капетан друге класе прекомандован у Сарајево, где се сели са супругом Загорком и дочекује Априлски рат. Његова јединица је послата у Имотски да угуши побуну усташа. Са гушењем побуне дошао је и крај рата и капитулација Краљевине Југославије. Драган је заробљен на планини Прењ и одведен у Немачку где је до 1945. прошао кроз једанаест логора”, каже Родић, Драгољубов унук.

Између осталог, његов деда је био и у логору у покрајини Померанији поред Балтичког мора.

„Пошто је био обучен у лагану летњу униформу а напољу је био оштар мраз, деда је, да би преживео, с једним заробљеником трампио свој ручни сат са посветом краља Александра, који су добили сви свршени питомци Војне академије, за дебели зимски џемпер”, наводи Родић.

Од 1944. окупациона штампа која је понекад долазилa до официра, почела је да објављује вести о партизанском покрету отпора у Југославији и о Титу.

„Многи заробљени официри изражавали су неверицу у способност партизана да успешно ратују јер нису завршили војне школе. Међу официрима се осећала подела што се тиче односа према партизанском покрету. Млађи, међу којима је био и мој деда, су формирали културно-уметничко удружење ’Буна’ које je повремено изводило позоришне и музичке представе у логору. Када је исход рата био очигледан, немачка војска у Југославији није убијала све заробљене партизане, већ би понеког спорадично упућивала у заробљеничке логоре у Немачкој. Тако је у логор приспео и Чедо Петровић, професор из Бијељине, па је Драган први пут непосредно чуо вести о својој породици. До тада је могао да шаље и прима од породице пошту која је била цензурисана”, објашњава Родић.

Драгољуб Драган Родић (1912–1990), фотографија из 1940. године

Пошто су Американци ослободили Драгољуба и његове сапатнике из заточеништва, многи заробљеници су били слаби и исцрпљени, па нису могли да издрже пут до куће. Зато су смештани по болницама или код немачких породица док се не опораве.

„Те немачке породице радо су их примале јер је количина хране коју су официри добијали од Црвеног крста била много већа од потреба једног корисника, па су се и они хранили уз њега. Ослобођени официри су се укрцали на воз за домовину средином 1945. године. По повратку у Бијељину, Драгану је понуђено да буде предавач у војној школи за резервне официре, али он то није прихватио. Разлог је био савет који је добио од друга са војне академије Анте Фабриса, који је као Хрват избегао заробљеништво и на лето 1941. се прикључио партизанском покрету. Фабрис је рекао Драгану да, иако је мој деда званично равноправан са осталим официрима, се осећа одређена резерва према њему као краљевом официру. Уместо у војној школи, Драган се запослио у руднику Угљевик у служби књиговодства. Књиговодством се бавио до краја свог радног века, радећи у разним предузећима. Преминуо је јануара 1990. године”, истиче Родић.

Иако је у младости доживео ратну трауму, деда Драган није дао да то наруши његов урођени оптимизам.

„Свирао је гитару, певао и писао стихове. Глумио је у бијељинском аматерском позоришту ’Сцена’. У послератним годинама оскудице, када је мало ко марио за забаву и уметност, приређивао је музичке вечери својој породици: супрузи Загорки (мојој баки), ћерки Слађани (мојој тетки, рођеној 1946. године) и сину Миомиру (мом оцу, рођеном 1950. године). Деда је ишколовао своју децу и дочекао двоје унучади; Владимира од ћерке и Теодору од сина. Друго двоје унучади, Драгана и ја, такође од сина Миомира, нажалост нисмо упознали деду”, закључује Родић.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.