Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН САВИЋ, селектор олимпијских победника у ватерполу

Већ размишљам о тиму за Лос Анђелес 2028.

У Токију су победили ментална снага и индивидуални квалитет генерације, која је десет година владала светом. - Традиција ватерпола у Србији је само олимпијска медаља. Све остало су степенице до тог циља. Неко се неће сложити, али дефиниција је таква
(Фото И. Веселинов)

После златне медаље на Олимпијским играма у Рију 2016. већ смо имали искристалисан тим за Токио, па смо почели да радимо за Париз 2024. – Планиран прекид континуитета у освајању златних медаља да се то не би десило на Олимпијади. – Ментална снага и индивидуални квалитет генерације, која је десет година владала светомОно о чему се машта Дејан Савић је претворио у јаву. Као селектор је двоструки узастопни олимпијски шампион. С нашим ватерполистима се у
Рију 2016. попео на најзначајнији престо, а то је поновио и недавно у Токију.

Био је један од највећих ватерполиста свог доба и незаменљив у генерацији због које смо се питали да ли ће се икада слична појавити. На срећу, после ње је дошао још већи талас. И он одлази у сећање односећи најдрагоценије трофеје, а подиже се нови чији ће се домашај видети наредних година.

Разлика између олимпијског шампиона и двоструког узастопног олимпијског шампиона?

Рад и за једне и за друге Олимпијске игре је аутоматизам. Као кад се вози ауто и мењају брзине. Али је било страшно емотивно пражњење. У Рију због притиска који смо нанели сами себи да је све сем злата неуспех, а у Токију због тога што је акценат био, и дивно је што је тако било, на тријумфалном одласку једне генерације. Вероватно ће ми бити потребно време за поређење, али осећај је диван, пошто су циљеви испуњени и сни остварени. Најдраже ми је због играча, јер двоструки олимпијски шампион у колективном спорту је реткост и то је стварно величина не само ове генерације, него и њих као појединаца. А и што је ова златна медаља дошла на стогодишњицу постојања ватерпола код нас.

Злато у Рију је било једно у низу, а у Токију је дошло после Светског и Европског првенства без медаље...

Тај прекид је био планиран. Немогуће је остварити толики континуитет. Ми смо укључили млађе играче да после Рио де Жанеира градимо тим за Париз 2024, јер за Токио је, с неколико измена, већ био искристалисан. Поред тога одмарали смо „старије играче”, који су били психофизички исцрпљени, ровити од повреда. На Светском првенству 2019. у Јужној Кореји смо са само једним поразом били пети. Да смо наставили да освајамо прва места плашио бих се да би дошло до пада на Олимпијским играма. А традиција ватерполо спорта у Србији је само олимпијска медаља. Све остало су степенице до тог циља. Неко се неће сложити, али је дефиниција таква.

У финалу Европског првенства у Барселони 2018. победили смо Шпанце на пенале, онда смо због њих остали без медаље на Светском првенству 2019, па на пенале и на Европском 2020. у Будимпешти, а и у Токију је почело поразом од њих. У полуфиналу смо их победили када је изгледало да је све изгубљено...

Од Шпаније смо изгубили и у Светској лиги у Београду, а то није пријатно. Стварно нам је велики ривал, не само због међусобног скора, него што показује изузетан, висок ниво модерног ватерпола који игра другачијим стилом него „тешке екипе” као што су Србија, Црна Гора и Хрватска. Зато тактика против њих мора да буде тотално другачија него против осталих. Шпанија је неколико битних пораза нанела не само Србији, него и Хрватској, јер ми и Хрвати имамо сличан стил игре. Што се тиче прве утакмице на Олимпијским играма пораз у групи није био страшан, јер је било важно само да се пробијемо у четвртфинале, где је противник могао да нам буде било ко. Аларм се упалио због 27 примљених голова – од Шпаније 13 и од Хрватске 14 – пошто репрезентација Југославије, СЦГ, Србије никад није толико примила. Ми смо увек добијали утакмице на одбрану. Дали смо Шпанији 12, исто толико и Хрватској, али је недопустиво колико смо примили!

И како је екипа излечена од те бољке?

Комуникацијом, причом и тренингом, где се обнавља градиво и поставља основа испод које не може да се иде.

Шпанци су у Јужној Кореји и Мађарској изгубили у финалу, а сада остадоше и без медаље...

Доживели су шок у полуфиналу од коjег се нису опоравили. То је због неискуства, јер нису на тај начин губили утакмице, а поготову у полуфиналу Олимпијских игара. Кад се оно изгуби само је питање ко ће у утакмици за бронзу пре ментално, не физички, да се опорави од тога.

Грци освојише прву олимпијску медаљу. Да ли је то сплет околности или ватерполо добија нову силу?

То је за многе изненађење, али није за тренере који су били на Олимпијским играма. Грци већ неколико сезона, додуше с осцилацијама, показују висок ниво, пре свега, дисциплине у игри и своју специфичност. Заслужено су стигли у финале, јер су уз Шпанију, до полуфинала, играли најбоље на турниру.

Како сте укротили и једне и друге?

Шпанију – неодустајањем! Велика ментална снага колектива и индивидуални квалитет, који је пресудио на крају. А што се тиче Грка, уз сав респект према њима, нису имали никакве шансе, без обзира на ток утакмице. На овом олимпијском турниру радовали су се и први, и други и трећи. Обично онај ко буде други плаче.

Мађари су узели бронзу, али некако нису били упечатљиви?

Актуелни европски прваци су играли с осцилацијама, али су вратили манир мађарског ватерпола. Код њих ће бити смена генерација. Вероватно ће после Олимпијских игара неколико репрезентација да направи такав рез.

Најлакше сте изашли на крај са светским прваком...

Озбиљно смо се спремали само за четвртфиналну утакмицу, јер је она и најбитнија, пошто онај ко изгуби не може више да се бори за медаљу. Противник је могао да нам буде било ко: Грчка, Мађарска, Италија или САД. С Американцима смо тренирали и њих смо добро познавали, а највећа мистерија нам је, уз Аустралију, била баш Италија. Али набавили смо снимке њихових утакмица. Озбиљном тактиком и невероватном концентрацијом, пре свега с играчем мање, то јест у одбрани, све то је изгледало лако кад се погледа резултат, али уопште није било тако, јер је могло да превагне и на њихову страну.

Хрвати, који су у Токио дошли као олимпијски вицешампиони и домаћини Европског првенства идуће године, завршили су као пети...

Нисам причао са селектором Хрватске, али можемо да претпоставимо да ће да остави идентичан тим баш због тога што су организатори Европског првенства. До Олимпијских игара у Паризу биће још две године и смена генерација може да се изведе. Једино се Чави Гарсија опростио, али мислим да они већ имају замену – бившег руског репрезентативца Харкова.

Србија у Сплиту 2022. и Паризу 2024?

Свашта може да се очекује у Сплиту. Због другог тима и уигравања увек је могућ пад, што не би требало да буде забрињавајуће и да чуди. Најбитније су Олимпијске игре и Париз видимо као још један удар на медаљу. Не знам да ли ико на свету у било ком спорту седам дана после Олимпијских игара размишља већ о следећим. Ја ћу сада највероватније да прикључим и млађе играче да бих правио „костур” за Лос Анђелес 2028. године. Покушаћу да направим исто што је направљено с овом генерацијом. Једини играч који није прошао кроз млађе категорије репрезентације је Ђорђе Лазић. Био је међу кандидатима за А репрезентацију, пружена му је шанса и он је то оправдао.

Које врлине имају двоструки олимпијски шампиони као појединци и као екипа?

Појединачне свако може да види, а оно што их издваја од других су изузетна пожртвованост, посвећеност ватерполу, закопавање сујете и снажна атмосфера праћена ауром хумора.

Како се воде најбољи на свету?

Свакоме треба диригент, а не неко ко држи бич у руци, комуникација, обострано поштовање и невероватно поверење. Пошто су то изузетно јаке, карактерне особе у суштини свакодневно мораш да им доказујеш да, ипак, познајеш боље ватерполо од њих самих. И кад не знаш одговор мораш да га пронађеш како знаш и умеш.

У ватерполу се деценијама стално нешто мења. Пошто се с тим не прекида очигледно да решење није нађено. У чему је проблем?

Главешине никад нису ушле у било какву комуникацију с тренерима, а поготову с играчима. То је срж свега. Мењање правила није проблем – прилагођаваш се и ко то први успе најбољи је – него што се при томе не држи линија судијског критеријума. Различити су од турнира до турнира. На пример, и ми и Шпанија имамо по 20 искључења! Али, нас врло лако искључују, а ми да бисмо дошли до њега треба да се окозимо. Поготову није дефинисана борба на два метра, то јест између бека и центра. Ратко Рудић је лепо приметио да се ватерполо вратио на то да је центар главна фигура напада. А по новим правилима тражимо покретљивост, бржу игру... Сад стану у лепезу и чекају да убаце лопту на два метра. Игра се своди на искључење и играча више.

Репрезентативци се враћају у наше клубове...

Били смо хендикепирани, јер смо једина репрезентација чијих 95 посто играча игра у иностранству. Јачање клубова значи и јачање домаће лиге, која је најзад на нивоу какав Србија заслужује. Клубовима ће бити лакше да уклопе млађе играче, јер ће имати праве шампионе поред себе. Ранијих година се кроз клупско првенство, у коме су нам у суштини јуниори играли, стварала лажна слика баш код тих дечака, односно играча, да помисле да су заслужено дошли до позиција на којима су били, а место у тиму су добили јер је било празно. Неколико година немамо златну медаљу с јуниорских првенстава. То није поразно, јер је филозофија нашег ватерпола да се кроз млађе категорије стварају кандидати за А репрезентацију и да полако улазе у систем њеног рада. Али, постоји и забринутост кад нема резултата, зато што понекад треба нешто и да се освоји. Повратком великих играча мислим да ће се то  побољшати и надам се да ће то бити и мотив више за тренере, пре свега, у раду с млађим категоријама и децом. Већи тренер од тренера који прави резултате је онај који ствара играче. Али таквих је све мање, јер остају невидљиви. А шта смо постигли освајањем Олимпијских игара видећемо већ идућег месеца кроз број деце уписане у школе ватерпола у Србији.

Београд је ове године био домаћин финалног турнира Лиге шампиона, а биће и наредне две.

Сјајна ствар за српски и београдски клупски ватерполо самим тим што је Нови Београд добио место у Лиги шампиона, а имаћемо и Раднички из Крагујевца, дакле два тима. То је велики подстицај да се не заврши само на једној сезони, на освајању, него да то буде на дуге стазе, и да и домаћа лига постане константна. То је изузетан потез Ватерполо клуба Нови Београд, јер је на неки начин повукао и остале клубове да размишљају о улагању и стварању јаких тимова. И све то уз подршку Републике Србије, града Београда и савеза.

Пораз система квалификација

На Олимпијским играма у Токију у класичним екипним спортовима у конкуренцији мушкараца представљали су нас само ватерполисти. Савић је то овако протумачио:

– То је поражавајући моменат система квалификација, то јест такмичења. Одбојкаши као актуелни европски прваци треба с прве позиције да се квалификују. Кошаркаши с тим „прозорима”, повредама и свим што се догађало тотално су скрајнути. То је озбиљан пех, који није схваћен онако како је требало, него су сви непоштено и беспотребно разапели и тренера и организацију.Такмичари у запећку Олимпијских игара

Дејан Савић је на Олимпијским играма четири пута учествовао као играч и два пута као тренер, па кад упореди оно некад са овим сад закључак је овакав:

– Хлеба, игара и крви! Све је у суштини у вртлогу новца, маркетинга, телевизијских права права и спонзора. А сами такмичари су у запећку, добро прикривени од гледалаца. Сада, додуше, због короне није било публике што је нама у ватерполу одговарало – имали смо бољу комуникацију, јер није било буке. Али ако се на Олимпијске игре гледа као на највећи спортски догађај на планети онда је то озбиљан хендикеп зато што фудбалски или атлетски стадион, кошаркашка хала, кад су празни изгледају стерилно. Ко да бодри, на пример, Шпановићеву кад скаче?

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Старац Сава
Још увек млад а показује велику мудрост. Свака част.
Budimir
Savic je legenda , treba mu spomenik za zivota podici !
Nikola Grujic
Svaka im cast. Tako se predstavlja zemlja. Jako mi se svidja sto se razmilja unapred. Uz vas smo momci, samo hrabro

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.