Природа и неодговорно друштво

Иако је прва помисао на воду, посебно током летњег периода, освежење купањем или коришћењем за пиће, скорашња дешавања у Европи и катастрофалне поплаве, нажалост чак и са смртним исходима, упозоравају нас да вода од које смо већином саздани и која нам је неопходна за живот, у форми неконтролисаног тока представља једну од највећих пошасти 21. века.

И поред чињенице да се поплаве дешавају циклично, сада у све краћим интервалима, финансирање пројеката из ове области преко европских фондова или наших иновационих фондова готово и да не постоји. Ако их и има најчешће се усмеравају ка изради софтвера у  превентивне сврхе са намером благовремене сигнализације поплавног таласа ради умањења последица пре свега на животе људи.  Проучавајући административне алате за одбрану насеља од поплава, приметно је да је најчешће у примени забрана изградње у зонама поплавног таласа без примене других инструмената, који  би омогућили коришћење земљишта у тим зонама, које некоме често представља једину имовину.

Данас се у Србији примењују само делимични облици тврде инфраструктуре за заштиту насеља, па се на терену врло ретко појављују друге зоне насипа или физичка заштита кроз различите облике препрека постављених око привредних комплекса или насеља. Србија свакако има своју „памет”, коју може усмерити ка иновацијама у области заштите од поплава али Фонд за иновациону делатност већ неколико година уназад бира теме само из ИТ области, али не и оне које би могле обухватити ову тему. Изградња објеката уз речне водотокове (који најчешће први страдају у поплавним таласима) и стајаће водене површине, одувек је била примамљива за све оне који наводно воле природу а који у ствари изградњом објеката у њиховом блиском окружењу свесно нарушавају природу зарад хедонистичког односа према њој.

Статус кво поводом питања легализације објеката који су изграђени око река и језера у Србији (о којима је јавност више пута информисана у протеклим годинама) настао у време бивших министара грађевине, саобраћаја и инфраструктуре (ГСИ) није решен ни током мандата бивше министарке проф. Зоране Михајловић, вероватно из разлога што њен тим није хтео, а изгледа и није знао, како да поступа са таквим објектима. Одговор на то питање ипак не би био превише комплексан, јер се своди на усвајање планова од стране управо тог министарства, али и примену или Измену правилника о начину одређивања и одржавања зона санитарне заштите изворишта водоснабдевања („Службени гласник РС”, број 92 од 10. октобра 2008).

Уместо откривања рупе на саксији, стручњаци из Министарства ГСИ су могли да се упознају са садржајем  таквих правилника из земаља ЕУ па и са правилником који се примењује у Хрватској,  у којем је питање изградње у тим зонама решавано чак и са изградњом у најужим појасевима заштите, али уз обезбеђивање пречишћавања отпадних вода које се стварају у таквим објектима. Док Хрватска примењује 3Д нумеричке моделе утврђивања подземних водених токова ради утврђивања зона санитарне заштите, Министарство ГСИ Србије није у стању да за 10 година усвоји планове и потврди  елаборате обележавања надземне зоне санитарне заштите на акумулационим језерима у Србији.

Поред хемијског загађења воде, актуелан проблем је свакако угрожавање биодиверзитета и природе уз изградњу мини- хидроелектрана ( МХЕ) као део прихваћених обавеза Одлука из 2009. у правцу укупног удела обновљивих извора енергије у бруто финалној потрошњи од 27 одсто. Иако је урбанистичка струка већ најмање деценију промовисала потребе за израду катастра малих хидроелектрана (последњи је израђен 1987) које су биле тема многих стручних скупова али и јавних протеста широм Србије, њихово мапирање није благовремено извршено, уз општу констатацију да је негативан утицај МХЕ на биодиверзитет далеко већи од њихове користи и да се из тих разлога Србија мора усмеравати ка соларним системима и биомаси као алтернативним обновљивим изворима енергије.

За стручну обраду података из претходне две теме у свету али и код нас постоји систем образовања потребних профила за евидентирање и мониторинг животне средине. Посматрајући садашњу лошу ситуацију по наведеним питањима,  нејасно је зашто Национално акредитационо тело и даље акредитује програме Урбано инжењерство и Заштита животне средине, као потребне образовне програме ако држава није прописала  обавезу да свака локална самоуправа мора имати тим састављен управо од инжењера ових профила? Наравно такав образовни профил    био би задужен за перманентни мониторинг планирања уз константно убацивање података са терена баш као у свим земљама које су одавно схватиле значај њиховог рада, па њихова знања интензивно користе зарад очувања екосистема својих заједница.

Како ствари сада стоје унапређење односа према овој области недавно је од стране председника Александра Вучића најављено у јавности са изградњом великих капацитета соларних електрана у наредним годинама на целој територији Србије што је свакако за похвалу, али је такође јасно да се без завршетка обраде планова за зоне заштите и укључивања потребних кадрова у систем заштите животне средине, Србија неће примаћи ЕУ стандардима из ове области. У том смислу лековито би било разматрање одлуке владе о обавези  запошљавања урбаних инжењера и инжењера заштите животне средине у локалним самоуправама у Србији. Услед повезаности тема планирања и стања животне средине пожељно би било формирати обједињено министарство за урбанистичко и просторно планирање и заштиту животне средине уз формирање посебног Министарства грађевинарства и архитектуре.

Заштита животне средине  је приоритет, па како први корак у низу представља планирање простора са интегрисаним правилима за поступање са истом, уз претходно извршени мониторинг стања између два планска периода, то је почетак и крај свих проблема, који у великој мери зависи од квалитетне планске документације, али и њене доследне примене и контролу стања и поступања по њој на терену.

Научни сарадник и истраживач из области урбанистичког планирања и архитектуре