Среда, 20.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Ратне и поратне ране адвоката Радомира

Радомир Милаћевић у Солуну 1916. (Фото из књиге „Ратни дневник 1913–1919. и сећања”)

„Данас је потписан мир између нас, Бугарске и Аустрије. Тако је бар по форми завршена крвава трагедија која је почета 17. јуна 1913. године. Безбројне жртве не би биле скупе и излишне кад би оне могле научити доцнија поколења да буду паметнија и да не чине лудости какве смо ми чинили. Да ли ће тако бити тешко је рећи, али су изгледи врло, врло рђави. Изгледа да ће наши потомци нас претећи својим безумљима, као што смо ми претекли наше претке. Фатални пут изгледа да само у том правцу води...”

Ове реченице је на крају свог дневника из Великог рата записао Радомир Милаћевић (1888‒1971), адвокат и новинар. Родом из златиборског села Алин Поток, седмо од деветоро деце у родитеља. Студије права у Београду као најбољи завршио је 1913, стекавши стипендију за докторске студије у иностранству коју није искористио јер је избио рат. Указ о мобилизацији затиче га у Београду, на месту писара у Варошком суду. Са ужичким пуком „Стеван Немања” у борбе одлази на границу с Босном, па у ваљевски крај где је на положају Рожањ задобио пет рана (две кроз врат и плућа). До почетка 1915. лечи се у ваљевској и чачанској болници, затим у Ужицу. У јесен је поново у борбама, код Књажевца рањен у руку. С незалеченом раном одступа преко Албаније, јануара 1916. лађом стиже на Крф. Одатле у мају у Солун, учествује у борбама на Солунском фронту. Рањен је и тада, лечи се у Солуну, опоравља у Тунису и Алжиру. У лето 1918. Радомир се враћа у војну службу у Битољ, демобилисан је марта 1919. у чину резервног официра.

Након рата је секретар Окружног суда града Београда и један од оснивача и уредник листа „Београдски дневник”. Именују га с краја 1919. за  конзула у Њујорку, али тамо не одлази због постављених му услова. Одустаје од бављења новинарством и посвећује се адвокатури. Двадесетих година својим новцем и позајмицама гради хотел „Праг” (са 85 соба) у Београду, који завршава 1929. Потом прави четвороспратницу у Чика Љубиној, узима у закуп фабрику алкохола и шпиритуса, ускоро и бродарско предузеће „Дрина”, а на купљеном имању у Макишу ствара велику економију. Купује на Златибору земљиште и прави вилу на Палисаду 1940. Као добростојећи помагао је многима, давао прилоге хуманим друштвима. С почетка рата 1941. мобилисан је у Загребу, а одатле га спроводе у немачко ропство, у логоре Варбург и Нирнберг. Радомирови пријатељи, блиски Милану Недићу, успевају 1943. да га ослободе заробљеништва и он се враћа у Београд. Немци су му породицу већ иселили из куће на Дедињу, а његову имовину узели.

С доласком ослобођења Милаћевића, као државног непријатеља, хапсе ослободиоци: „Везаног га спроводе у затвор априла 1945. улицама Београда, кроз народ, уз пратњу медија. У затвору је до краја септембра 1945. када бива пуштен и осуђен на условну казну. До 1948. сва имовина му је одузета.”

Живи потом у тешким условима, власт му не дозвољава да отвори адвокатску канцеларију. Принуђен је да оде у Алексинац и тамо ради у адвокатској канцеларији свог колеге. Без икаквих средстава, с непокретном женом, 1954. се усељава у просторије напуштеног клозета железничке станице у Житковцу поред Алексинца. Касније их пресељавају у изнајмљену кућу. После многих обраћања држави, Радомир тек 1966. остварује право на пензију. Умире 1971, сахрањују га у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

У ратном дневнику описује многа дешавања, па и своје прво рањавање: „Изрешетан сам митраљеским куршумима. Имао сам пет рана које су, по свим законима анатомије, смртоносне. Моја блуза била је пробијена на 11 места. Тако страховито унакаженог нашао ме је мој земљак из Рожанства Милан Мићић. Њему сам остао вечити дужник, јер ме је са још једним војником успео извући са бојишта и ставити у заклон... Свучен сам са Рожња у Пецку, натоварен на волујску двоколицу. Кад смо стигли у Ваљево рабаџија ме је унео у ходник гимназије. Поред мене су лежали тешки рањеници, а међу њима и двојица мртвих које цео дан нема ко да изнесе. Лелек рањеника био ми је тежи него моје ране... После проведене целе ноћи и пола дана на бетону у ходнику успело се некако да и ја дођем на операцијски сто. Извађено ми је зрно из ноге и остале ране превијене. Приликом операције др Јордан Стајић ме је помиловао по глави и рекао: „Млади човече, ви сте најсрећнији рањеник који је прошао кроз моје руке. Право је чудо како се то зрно провукло кроз ваш врат, а да вам није живот угасило...”

Промоција књиге Радомира Милаћевића „Ратни дневник 1913‒1919. и сећања” уприличена је јуна ове године у београдском Медија центру. Говорили су др Војислав Коштуница, праунук Радомиров Милован Милаћевић који је приређивач и издавач књиге, те писац поговора Слободан Гавриловић. – У овом дневнику највећи утисак на мене учинио је пишчев однос према рату. С јаком антиратном поруком, грубим и огољеним сликама ратних страхота. Када је Кајмакчалан освојен Милаћевић бележи: „Ако је судити по осећајима, више нисмо људи него само живе ствари. Нема догађаја који нас може узбудити. Налазимо се у царству смрти где је смрт правило, а живот изузетак.” Те патње теже падају што се у рату показује и нешто друго: бездушност, обест, каријеризам и корупција појединаца у чијим је рукама најчешће судбина људи – рекао је Војислав Коштуница на овој промоцији.

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Пантић, Вранић код Београда
Лазаре, кога ви правите бле..вим? Почетком 1945 остаци четничких банди смислили су подлост са покојним војводом Бојовићем како би подигли морал својим кољачима. Али, нико овде није поменуо аутогеноцид који су извршили четници у северној Шумадији. У мом селу Вранићу, Авалски корпус је за једну ноћ заклао 72 стараца, жена и деце. Десеторо мојих Пантића је заклано. Кажу да су само усташе бацале децу на бајонет. Катарину Илић, стару 5 месеци бацио је и дочекао на бајонет четник по надимку Зека.
Лазар
Као Радомир Милаћевић, и војвода Петер Бојовић је био понижен. Приликом претреса његове куће комунисти су из обести разбацали његову униформу и ордење, а њега вређали и тукли. Потом је био затворен ; том приликом је преживео психо-физичку тортуру од које се није опоравио. Преминуо је убрзо, у 87 години. По војводиној смрти, ОЗНА је преко Радио Београда објавила : “Svako ko pokuša da dođe na sahranu Petra Bojovića, neprijatelja naše Narodnooslobodilačke borbe, biće uhapšen i krivično gonjen”.
Пантић, Вранић код Београда
Да ли ви Лазаре имате трунку људског достојанства?Знате ли шта је то, уопште. Тај ваш зликовац Дража лично је наредио Живан Лазовићу да изврши покољ у Вранићу.Отац је преживео игром случаја а десеторо мојих, није. Комунисти су према тој багри били много благи. Много! Знате ли да су породице тих зликоваца долазиле да траже опроштај јер неки њихови умирали су на тешким мукама? Ми тачно поименичбо знамо ко нас је клао. Нису им породице процветале... Стигла их божја казна. Маните се ћорава посла!
Dragomir Olujić Oluja
G-dine Lazare, Vi naprosto lažete (i što je najgore, sasvim ste svesni toga) – porodica vojvode Bojovića je to milion puta demantovala (samo u „Politici“ u poslednjih nekoliko meseci pet puta), objavljeni su svi dokumenti o navodnoj torturi i smrti vojvode Bojovića odavno, prošle godine je istoričar Dejan Ristić sve objavio ponovo u knjizi, ovde Vam je direktno osporio laži čukununuk vojvode Bojovića, ali Vi nastavljate da lažete... Sramotno!
Прикажи још одговора
Арон Алкалај
Лазаре, утисак је да ви, свесно и намерно, извргавате руглу и подсмевате на жртве крволочног режима Милана Недића. Ниједан образовани и добро стојећи грађанин – професор, писац, лекар, уметник, успешни индустријалац, инжењер, адвокат, прослављени официр из Првог Св рата... није имао ама баш ниједан проблем са комунистима, по условом да се у логору или под окупацијом часно понашао и, није пријављивао комшије, пре свих, Јевреје. Многи"угледни" су управо, нас слали у гасне коморе.
Лазар
После четири године немачке окупације и оноликих масовних стрељања (Краљево, Крагујевац, Јајинци...), Срби нису могли ни сањати да ће главна мета црвених “ослободиоца” бити образовани и добро стојећи грађани – професори, писци, лекари, уметници, успешни индустријалци, инжењери, адвокати, прослављени официри из Првог Св рата (као војвода Петар Бојовић), свештеници . . .
Милош Бојовић
Ја сам Вас замолио и пре месец дана да мога чукундеду Петра Бојовића не сврставате међу жртве комуниста, зато што он то није био. Напротив, после једног инцидента на личној основи, са неким нижим официром, лично се Пеко Дапчевић постарао да се Петар лечи код најбољих лекара. Не знам откуд Вам та лаж да су Петра малтретирали комунисти? Молио бих вас, већ по други пут, да ту лаж више не понављате.
Олга
Радомир Милаћевић је био у праву кад је још 1913 год предвидео “да нас безбројне жртве нису научиле да будемо паметнији и да су нас потомци претекли у својим безумљима”. Као да нас страховита страдања у оба Светска рата нису опаметила, крајем 20ог века водили смо трећи, потпуно безизгледни рат против најјаче армије на свету.
Олга
Одговор Земунцу : Да смо 1914 прихватили аустроугарски ултиматум, уместо рата, разарања и оноликих жртава, било би осуђено двадесетак официра Црнорукаца који су помогли Сарајевски атентат.
Земунац
По тој вашој логици после два Балканска рата и губитака у њима, требало је да поступимо по ултиматуму Аустроугарске и избегли би рат. Исто то је било и крајем 20 века. Сада би Бондстил била цела Србија.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.