Четвртак, 21.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
КАД ДУША ПАТИ

Тешко бреме за целу породицу

Кад неко оболи од менталне болести, онда то погађа и све ближње: може их зближити или отуђити, али најважније је да прихвате ситуацију, подрже и охрабре вољену особу и учествују у њеном лечењу
(Pixabay)

Када један члан породице оболи од менталне болести – било да је то депресија, анксиозност, психоза, болест зависности – онда то утиче на целу породицу. Живети с особом која има тежак и хроничан психијатријски поремећај вероватно је један од највећих изазова за његове ближње, јер се од њих очекује да буду укључени у лечење, да оболелог подрже и охрабре, као и да се носе с низом његових понашања и симптома, каже проф. др Гордана Дедић, неуропсихијатар и психотерапеут с Клинике за психијатрију ВМА.

– Од чланова породице захтева се и да науче како да воде бригу око узимања терапије, посебно уколико оболели одбија да узима лекове или одбија помоћ психијатра. Све то може бити емоционално и физички исцрпљујуће и веома стресно. Зато је важно истаћи да суочавање с менталном болешћу не зависи само од снаге и издржљивости појединих чланова породице, већ и од тога колико добро и доследно раде заједно и колико су способни да се међусобно подржавају. Понекад их то још више зближи, понекад удаљи, ретко односи остају непромењени – наводи др Дедић.

За ментално оболелу особу битно је да очува односе с другим члановима породице. Ако има само благи и пролазни психијатријски проблем, то ће вероватно имати мањи утицај на остале, чак може и ојачати породичне везе, док се сви око њега окупљају како би га подржали у лечењу. Сукоби најчешће настају уколико супружник, родитељи или деца имају различиту перцепцију односа с ментално оболелим.

Др Гордана Дедић (Фото лична архива)

Старатељ као крајња инстанца

– Међуљудски сукоб, понекад тежак и упоран, понекад пролазан, готово је неизбежан између пацијента и других чланова породице и може утицати на животе свих њих. Најопасније су ситуације кад оболели одбија лечење или када дође до насилничког понашања, вербалног или физичког, према члановима породице. Родитељи који имају дете (малолетно или одрасло) с тешком менталном болешћу можда ће се мање фокусирати на своју другу децу, која ће се осећати занемарена. У неким случајевима, породици постаје немогуће да помогне члану породице који је очигледно неспособан да се брине о себи и тад суд може именовати старатеља који преузима одговорност за надзор и финансије оболелог – указује професорка Дедић.

Наша саговорница наглашава да уколико неко од чланова породице примети да родитељ, дете или супружник показује знаке менталног поремећаја, требало би га охрабрити да затражи стручну психијатријску помоћ и понудити пратњу, уколико жели. А контролни прегледи код психијатра у пратњи члана породице обично су прилика за размену информација. Чланови породице могу пружити драгоцене информације психијатру о пацијентовом функционисању код куће и помоћи у праћењу нежељених појава лекова или првих симптома погоршања болести (у том случају би оболели требало да се одмах јави психијатру).

– Вероватно ће породицу и партнера највише уплашити ризик од самоубиства. Ако постоји опасност да оболели повреди себе или некога другог, треба позвати хитну помоћ. Уколико одбија болничко лечење, тада га је нужно присилно хоспитализовати – објашњава докторка.

Када се пацијенту дијагностикује ментална болест, код осталих чланова породице се могу јавити осећај кривице, срам, неверица, страх, бес или туга. Многи родитељи и брачни партнери себе окривљују за психијатријске проблеме вољене особе. Понекад желе да преузму одговорност око његових свакодневних обавеза. Међутим, преузимање потпуне одговорности није корисно ни за оболелог, али ни за породицу, јер га тако искључују из уобичајених породичних обавеза.

– Баш супротно, особе с тешким менталним болестима ће вероватније одржавати дужу ремисију када им се дозволи да, према својим могућностима, преузму одговарајућу одговорност за сопствени живот. Оне и даље имају свој идентитет и треба да се чује у породици њихов глас. Потребно је укључити их у отворене и искрене разговоре с осталим члановима породице, питати како се осећају, који су њихови проблеми, шта желе, заједнички поставити реална очекивања и планирати кораке за испуњење тих очекивања – примећује др Дедић, додајући да се пацијенти могу осећати посебно лоше када схвате да морају сами да се носе са својом болешћу, јер не добијају довољну подршку од породице.

(Unsplash)

И љубав и лекови

Едукација чланова породице о менталној болести од које је оболело њихово дете, родитељ или супружник изузетно је значајна. Потребно је да буду упознати с дијагнозом, начином примене лекова, облицима лечења, могућностима мера социјалне заштите. Родитељи морају посебно да прилагођавају своје наде и очекивања о будућности детета које има тешку менталну болест. Могу бити разочарани јер оно неће моћи да настави школовање, да се запосли или да оствари партнерску везу.

Једна од најважнијих ствари која се може учинити јесте да чланови породице подрже вољену особу с озбиљним менталним болестима јер увек постоји нада у њено излечење.

Проблем се не може сакрити

– Породични психијатријски проблем не може се сакрити. Друштвена стигма се у нашим крајевима временом смањује и све више људи схвата да то није срамота. Љубав чланова породице може помоћи, али сама по себи не може излечити све проблеме. Зато треба прихватити оболелог таквог какав јесте. Чињеница је да данас особе с менталним обољењима могу очекивати боље исходе свог лечења него раније. Лекови су све моћнији, а и психотерапијске интервенције могу имати позитивне ефекте. Што се раније препознају симптоми психијатријског поремећаја, што се оболела особа раније јави психијатру и раније започне лечење прогноза болести ће бити повољнија – истиче др Дедић.

Мењати закон

Према речима др Гордане Дедић, превише ригидни медицински закони о заштити пацијената спречавају запослене у области менталног здравља (психијатре, психологе, социјалне раднике) да дају информације породици о здрављу оболелог члана породице, осим уз дозволу пацијента или у екстремно хитним случајевима. А то, додаје, може створити потенцијалне проблеме због немогућности укључивања чланова породице у њихово лечење.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Bojana Aleksić
A kako pomoći osobi sa ozbiljnim psihičkim problemima koja odbija da poseti psihijatra i koja odbija da uzima propisanu terapiju? Preporuke tipa "trebalo bi da se obrati psihijatru", "treba redovno da uzima terapiju...", "porodica treba da podrži" i sl. su dobronamerne, ali često ne vode nikuda. Najveći problem ozbiljno psihički obolelih je taj što zapravo odbijaju stručnu pomoć.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.