Понедељак, 25.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЕКСКЛУЗИВНО: Паоло Сорентино, филмски сценариста и редитељ

Детињство, љубав, туга и Марадона

Паоло Сорентино поново у Венецији (Фото: Д. Лакић)

Венеција, Лидо- После славодобитничких филмова „Човек више“, „Ил диво“, „Велика лепота“ (освојена награда „Оскар“), „Младост“, „Лоро“, изванредних серија „Млади папа“ и „Нови папа“ које су га протеклих година држале веома заузетим, италијански редитељ, сценариста и продуцент, спаковао је кофере, вратио се у родни Напуљ и снимио сјајан филм „Божја рука“ у сарадњи са Нетфликсом.

 У ексклузивном разговору за „Политику“ после светске премијере у главном такмичарском програму 78. Венецијанске Мостре Паоло Сорентино открива да ће његов филм прво ићи у биоскопе, па тек онда на Нетфликсову стриминг платформу. И то првом приликом треба искористити, јер „Божја рука“ пружа сву могућу радост гледања на великом платну. Ту ће пред очима гледалаца промицати сво богатство филмског колорита, лепоте Напуља и радости живљења, фелинијевске галерије оригиналних ликова и разоружавајући, промењени Сорентинов стил са филмском фотографијом без филтера и потпуном слободом.

 Сорентинова „Божја рука“ је заправо Сорентинов маштом обојен аутобиографски филм о његовом детињству и одрастању у Напуљу, о породичној љубави и породичној трагедији, али и филм у којем значајну функцију има и сам Дијего Амандо Марадона, који га нажалост неће видети иако је то била Сорентинова намера...

Не памтим да сам у неком филму видела тако лепе сцене Напуља као што сам то сада имала прилику у вашој „Божјој руци“?

Напуљ је мој родни град. Ако питате Наполитанце они ће вам рећи да је он најлепши град на свету. Где год да се нађе Наполитанац ће увек упоређивати то што види или искуси у другој средини са оним што има Напуљ. Ако поједе негде канелоне сигурно ће изговорити и оно : „Па добро, ово је укусно, али ми то боље правимо у Напуљу“, или : „Фино вам је ово море, али не може да се мери са морем у Напуљу“. Тако је за мене Напуљ прелеп град. Тако га ја видим, осећам и доживљавам. Такав је остао у мојим сећањима и таквим сам га сликао. Он је и тужан и грешан, радостан и немилосрдан и не можете да га не заволите чак и кад вас он мрзи.

Сценарио за овај филм се дуго „крчкао“ у вашој глави?

Можда и превише дуго. Идеја о повратку у Напуљ ми није давала мира, али то вам је као када треба да идете код зубара и знате да ће да вас боли, па одлажете и одлажете одлазак у ординацију. Те данас ћу, сутра ћу и тако у недоглед. Ово је ипак морало да се деси, суочавање са родним градом, са сећањима из детињства и са болом тренутка када сам остао сироче.

Ваше детињство обележено је и великом срећом и великом тугом?

Све то заједно. Мој филм је прича о пунолетству која стилски има за циљ да избегне замке конвенционалне аутобиографије: хиперболу, жртву, сажаљење, саосећање и попуштање болу кроз оскудно и суштинско инсценирање. Уз неутралну музику и фотографију, читав тај мој гломазни кинематографски апарат учиниће корак уназад како би дозволио да живот из тих осамдесетих година прошлог века говори на начин на који их се сећам. Онако како сам га тада доживљавао и осећао. Можда је зато „Божја рука“ пре свега филм о сензибилитету.

И филм о Марадони без којег сензибилитет не би можда био потпун?

Марадона, тај сабласни омалени идол који је изгледа одржавао животе свих у Напуљу па и мој, лебди овде тако близу, а опет и тако далеко. Тај утицај Марадоне на Наполитанце и на мене самог је можда и маштовита лаж, а можда је и истина. Нико то не зна са сигурношћу,осим можда божје руке.

Заиста сте видели како Марадона пролази поред вас у колима?

Да, то је истина, имао сам 14 година и био сам изван себе од среће. Гледао сам утакмице преко црно-белог телевизијског екрана и ишао на стадион два пута са оцем. Цео Напуљ би био на ногама, на својим балконима , на улицама када би Марадона дао го. Долазак Дијега Арманда Марадоне, најбољег светског играча у напуљски клуб донео је граду и читавој регији неку нову наду. Он је ујединио све друштвене класе, од оних најсиромашнијих до оних пребогатих, што ником пре није пошло за руком. А тек онај легендарни го постигнут том „божјом руком“ учинио је и да цео Напуљ експлодира. Експлодирао је и читав свет.

Та божја рука је интервенисала и у вашем случају чини се два пута, једном да избегнете смрт, а други пут да се одлучите за режију као своју професију?

Та прва интервенција је важнија и суштинскија, од ове друге. Заиста сам попут мог филмског јунака Фабијета избегао смрт тако што сам између одласка са родитељима у викендицу и Марадонине утакмице изабрао ово друго. После њихове смрти од тровања угљенмоноксидом у викендици у којој је горео камин, престао је да ме занима фудбал. Тињало је у мени то неко кајање што нисам отишао са њима и можа их некако спасао, мада сам и тада са 17 година знао да је то било немогуће.

Први део филма је пун радости,живота, бучне многољудне породице која тежи срећи, а други део, после трагичног догашаја је усамљенички, тужан?

Лепота мог детињства и одрастања, па и исцрпљујуће адолесценције је у том првом делу. Права и безусловна љубав према родитељима, брату и сестри,платонска љубав према једној даљој рођаки, све је ту до тренутка те изненадне трагедије са којом се и данас тешко носим. Зато је у том другом делу туга.на је у почетку богаљ, не тера вас да плачете, размишљате или осећате. Место тога она вас води потпуно самог по кући у којој зурите у познате предмете који су сада изгубили свој значај и постали бесмислени. Из свега тога произилазе два различита емоционална тона у самом филму.

Да ли је ово ваше копање по сећањима, и оним лепим и оним веома болним, значи и неку врсту вашег исцељења?

Можда, али понекад једноставно имате потребу да саберете своја сећања и оставите их негде на сигурно, својој деци, својим пријатељима. С друге стране идеја да о томе снимим филм учинила ми се добром јер сам помислио да би ми то могло помоћи у разрешавању проблема које сам у животу имао. Да те проблеме погледам из далеко блискије позиције и да се тако суочим са њима. Сви моји филмови су зановани на осећањима према којима сам био веома страствен. Када бих их снимио, та страст би нестала. Сада сам помислио да ако снимим фим о мојим проблемима можда ћу их коначно заборавити. Барем делимично.

Оно што се уочава у „Божјој руци“ јесте и одсуство вашег верног директора фотографије Луке Бигација?

Бигаци и ја смо радили заједно пуне две деценије. Ми смо велики пријатељи, али дошао је тренутак да нешто променим у свом стилу, да почнем да радим мало другачије. Зато на шпици нећете приметити ни имена мојих досадашњих сценографа и костимографа ни сниматеља. Једини разлог за то је што ми је потребно нешто другачије од оног на шта смо сви заједно навикли.

Из те верне филмске екипе остао вам је само још Тони Сервило?

Тони је за мене мој старији брат. Он је играо у мом првом филму „Човек више“ и заједно смо га представљали овде у Венецији пре двадесет година када смо и он и и ја међународној публици били сасвим непознати. Он и ја смо сада направили пун заједнички круг и вратили се на ово „место злочина“ поново заједно. Сада нас сви познају, ха, ха.

Шта би се десило да сте послушали свог првог ментора, напуљског редитеља Антонија Капуана коме сте посветили део „Божје руке“ и остали у Напуљу уместо што сте отишли на студије у Рим?

Можда сада још увек нас двоје не бисмо седели овде заједно и причали. Ко зна. Нисам сигуран. Отиснуо сам се у тај изван напуљски велики свет урадио то што сам урадио и није испало лоше.

 

Филипо Скоти као Сорентинов алтер его

У филму „Божја рука“ лик адолесцента Фабијета, Сорентиновог алтер ега из доба детињства, тумачи 21-годишњи напуљски глумац Филипо Скоти, за којег сам редитељ каже да је далеко лепши од њега из тих младалачких дана. У разговору за „Политику“ Филипо открива читаву скалу својих узбуђења када је био позван на аудицију не знајући заправо пред ким ће показати своја глумачка умећа.

- Нисам знао да је реч о Сорентину,мислио сам да је можда у питању неки нови Капуанов филм, јер је требало да одиграм на аудицији једну велику сцену са њим. Онда је моја сестра негде прочитала да ће Паоло Сорентино свој нови филм снимати у родном Напуљу и тек сам се тада препао. Када је пала одлука да ћу ја играти Фабијета, одлучио сам да све избацим из главе и да само слушам Сорентина и пустим се да ме он води. Знао сам да лик Фабијета после трагедије постаје свестан своје преурањене старости, да треба да има осећај да завршава једно раздобље у животу. Да заврши и бежи. Тога сам се држао. И ето, завршио сам, али нисам побегао... - каже Филипо Скоти.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Баба
КАКАВ ДИВАН ИНТЕРВЈУ ! Свака час ауторки.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.