Уторак, 19.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАРОБЉЕНИЦИ АПРИЛСКОГ РАТА (34)

На парче хлеба бацали смо се по десеторица

Асен педантно бележи да су добијали за ручак кромпир са неукусним чајем, а после подне по кашику масти и парче хлеба
проф. др Асен Станчевић (1915–1995)

У серијалу „Заробљеници Априлског рата” више пута смо објављивали текстове о заточеницима који су, између осталог, били сарадници нашег листа. Захваљујући нашем читаоцу Немањи Јевтићу, пред нама је још једна таква прича о др Асену Станчевићу (1915–1995), универзитетском професору, творцу више сорти воћа и дописнику „Политике”. Јевтић, иначе Станчевићев унук, поделио је с нама изводе из дневника који је његов деда водио од 7. марта до 31. децембра 1941. описујући дешавања у Априлском рату, заробљавање и транспорт до немачких логора. 

„Професор др Асен Станчевић рођен је у Лукавици поред Цариброда (данашњи Димитровград). Пре окупације, живео је са породицом у Неготину и радио је као предавач у пољопривредној школи у оближњем Букову. Након позива на војну вежбу у чину резервног ваздухопловног потпоручника, 7. марта, Асен одлази у Ниш. Напад Немачке на Југославију дочекује у Косовској Митровици. После капитулације, заробљен је на путу према Сарајеву, у касарни краља Петра Првог”, објашњава Јевтић.

Приликом транспорта за Немачку, Асен је у Славонском Броду са ратним друговима видео локалне усташе, које су им одузеле личне ствари и новац. Када је то спазио један немачки официр, изгрдио је једног усташу и натерао га да врати „плен”. 

„Станчевић је најпре био заточен у логору у месту Милберг, где је са саборцима    смештен у велике официрске бараке са 180 кревета на спратове. Храна је била оскудна. Асен педантно бележи да су добијали за ручак кромпир са неукусним чајем, а после подне по кашику масти и парче хлеба (220 грама); другом приликом репу „угарњачу”, као и чорбу од кромпира и купуса, а за вечеру 15 грама маргарина и 30 грама кобасице са 200 грама хлеба. Недуго потом, 15. маја, због појаве вашки, интернирци одлазе на купање и деваширање. Француски заробљеници, да не виде стражари, бацају им преко жице хлеб, цигарете, кекс, кромпир”, каже Јевтић.

Професор Станчевић у дневнику са жаљењем пише: „Ми гладни и изнурени, изгубивши свако официрско достојанство, на парче хлеба бацали смо се по десеторица, гледајући ко ће га добити, на шта су нам се Французи смејали”.

Корица дневника вођеног од 7. марта до 31. децембра 1941. (Фотографије лична архива)

Неколико дана касније, премештен је у логор у Нирнбергу, где су боравили белгијски и француски официри.

Храна је била нешто боља. Станчевић је тамо учио немачки језик, а забележио је и да је у јуну 1941. у логору почео да ради „народни универзитет” на иницијативу потпуковника Недељка Дивца, професора Више педагошке школе у Београду. Оформљена је и позоришна група, одржан је и концерт певачког хора, а заточеницима
су омогућена и богослужења.
Међу занимљивим догађајима из дневника издваја се и 6. септембар, рођендан краља Петра Другог. Иако логорске власти нису дозволиле прославу, рођендан монарха је обележен дискретно, тако што су официри обукли нова војна одела, док се шеф кухиње потрудио да припреми боље оброке. Коначно, 17. октобра, на вечерњем збору, немачки командант саопштава вест из врховне команде у Берлину да се сви официри чије је завичајно место окупирано од стране Немачке, Мађарске, Бугарске, Италије или Хрватске, упишу у спискове ради пуштања својим кућама. 
Половином новембра 1941. Станчевић стиже у Цариброд, који је окупирала Бугарска, па се враћа у Неготин, где као професор Пољопривредне школе у Букову дочекује ослобођење 1945. године. Асен Станчевић је, иначе, дипломирао на Пољопривредном факултету у Земуну и докторирао у Загребу. Био је после рата професор на Пољопривредном факултету у Чачку и радио је у Институту за воћарство. Објавио је 25 књига, 120 научних радова, 70 стручних радова и 898 чланака. Творац је сорте вишње „шумадинка”, трешње „Асенова рана” као и најраније сорте крушке на свету „јунско злато”.
Са „Политиком” је сарађивао од 1937. чији је дописник био шездесетих година 20. века. Скоро до пред крај живота објављивао је у нашем листу чланке из практичног воћарства. Био је ожењен Персидом Косић из Неготина, са којом је имао две ћерке Љиљану и Слободанку, а такође је био и поносни деда троје унучади.
Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лена
Г Станчевић је имао велику срећу да буде пуштен из логора у новембру 1941, и да се врати својој кући. Већина наших војних заробљеника је остала у немачким логорима до краја рата. Многи се ни тада нису вратили у земљу, страхујући од нове, комунистичке власти.
Tasa
To sto je neko bio intelektualac, industrijalac ili svestenik ne znaci da medju njima nije bilo saradnika ili simpatizera fasista.Takvima je posle rata sudjeno sirom Evrope. Bilo je medju njima i svetlih primera kao prof. Djuric helanista, koji je odbio da potpise Nedicev apel ili moj rdjak R.Vesnic, koga su Nemci poslali u konc logor, jerje odbio da bude gradonacelnik Kraljeva, pop Zecevic. Borbe s cetniccima, koji se na kraju rata nisu predali, trajale su do ’50 g.i oni su legitimna meta.
Лена
Тасо, комунистички терор у Србији (1945 -1953. године) је био грађански рат против свих лица, група и класа које су се супротстављале апсолутној диктатури комунистичке партије и остваривању пројеката бољшевичке утопије. Управо ова лица и ове групе – образовани и добро стојећи грађани, успешни индустријалци, адвокати, официри, свештеници . . . и сељаци (такозвани кулаци) били су масовно понижени и прогањани.
Прикажи још одговора
Milanche
„Ми гладни и изнурени, изгубивши свако официрско достојанство, на парче хлеба бацали смо се по десеторица, гледајући ко ће га добити, на шта су нам се Французи смејали”. Ovo me podsetilo na dedine priče iz 1. svetskog rata, na vreme pre proboja Solunskog fronta. Ovo su Francuzi isto radili sa opušcima cigara, bace dogorelu cigaru i naši se bacaju da uzmu koji dim a ovi se smeju. Englezi su uvek gazili opuške toliko da ne mogu posle da se iskoriste. Gledali su na nas ko na nižu rasu još tada.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.