Петак, 22.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: владика славонски ЈОВАН (ЋУЛИБРК)

Јасеновац је истинска светиња

Од када на месту страшног страдања постоји живи манастир, било ко у било које доба дана или ноћи да дође имаће неког да га дочека, да га угости, да му се насмеши, да му исприча причу, да га нахрани, каже епископ Јован
(Фото Епархија славонска)

У Јасеновцу црква прославља жртве оним што је основно српско сећање, а то је литургијско сећање. Који је музеј сачувао косовски завет? Ниједан. Сачувале су га црква и гусле. И дан-данас народ прво пали свеће за јасеновачке жртве. Нико од народа не држи говор код бетонског цвета

Спомен-подручје је донекле допринело даљој манипулацији сећањем, јер тамо су они стихови Иван Горана Ковачића за које није јасно на кога се односе, а ни сам цвет нема јасног значења. Обнова цркве је означила радикалну промену у начину сећања јер црква даје колективни идентитет највећем делу жртава

Јасеновац је био превелик да би се прећутао, али је зато требало сећање на њега апстраховати. Апстраховани су народи као такви, апстраховани су разлози због којих су убијани, све се сводило на то да су апстрактни фашисти убијали исто тако апстрактне антифашисте Док трају полемике о броју жртава, док се организују државне комеморације у једној или више колона и држе говори, Српска православна црква непромењено чува сећање на жртве усташког логора Јасеновац – молитвом. И ове године појаће се литургија у Јасеновцу, а над спомен-подручјем замирисаће тамјан. На дан када СПЦ обележава празник јасеновачких новомученика, 13. септембра, Епархију славонску, на чијој се канонској територији налази средиште овог страшног логора, посетиће патријарх српски Порфирије, који ће се заједно с надлежним архијерејем, владиком славонским Јованом, помолити за жртве и помолити жртвама. Та молитва траје безмало осам деценија и на својствен начин чува сећање на страдање – прослављајући мученичке жртве.

Испочетка, паљење свећа у Доњој Градини и код бетонског цвета од 1966. године био је једини начин сећања на Јасеновац, каже у разговору за „Политику” владика славонски Јован.

– Сећање на Јасеновац у првим поратним годинама развило се литургички нарочито у дијаспори и било је уско везано за цркву јер је тих година и владика Николај Велимировић написао службу новомученицима из Другог светског рата, у којој се Јасеновац, додуше, не помиње директно. Чак и без чина канонизације, у календаре наших епархија у иностранству унесен је празник новомученика из Другог светског рата и мученика јасеновачких. То још није било усклађено с Патријаршијом, а питање је и да ли би и могло да буде због ситуације у којој се налазила Српска црква у отаџбини. Не заборавите да је први важнији споменик на подручју система логора Јасеновца био подигнут педесетих година прошлог века у Старој Градишци и на њему је писало: Жртвама фашизма. Дакле, већ тада је почела манипулација једним апстраховањем. Јасеновац је био превелик да би се прећутао, али је зато требало сећање на њега апстраховати. Не можемо рећи да се о Јасеновцу није говорило у социјалистичкој Југославији, али да се манипулисало начином сећања – то је апсолутно. Апстраховани су народи као такви, разлози због којих су убијани, све се свело на то да су апстрактни фашисти убијали једнако апстрактне антифашисте – каже у интервјуу за „Политику” владика Јован.

(Фото Епархија славонска)

Да ли се сада ситуација променила?

Кључни тренутак био је када је обновљена црква јер је прва значајна жртва у Јасеновцу била управо она. Логораши су је у јесен 1941. разрушили и ту је формирана база тзв. брзог склопа, моторизоване јединице. У гаражи те базе је после Другог светског рата устројена црква, јер власти нису дозвољавале све до 1973. да се крене у обнову храма. А и кад се кренуло, нова црква је пројектована много мања од претходне и налази се на њеној јужној страни.

Спомен-подручје које је направљено 1966. донекле је допринело даљој манипулацији сећањем јер су на бетонском цвету Богдановића исписани стихови Ивана Горана Ковачића, за које није јасно на кога се односе, а и сам цвет је апстрактна порука без јасног значења. Међутим, креће обнова цркве и септембра месеца 1984. године патријарх српски Герман са седам архијереја освештава цркву. То је био највећи скуп после Другог светског рата у Јасеновцу, до дан-данас се тамо није скупило толико људи. То је означило радикалну промену у начину сећања јер црква даје идентитет већини јасеновачких жртава. Патријарх Герман је тада рекао да праштати морамо, али заборављати не смемо. Тако је и Свети владика Николај после Другог светског рата рекао: три ствари Срби морају да раде – да се не свете, да се сећају и прослављају своје жртве и треће, да објављују целом свету оно што се с њима десило. Нажалост, ми смо и у првом, и у другом, и у трећем успели половично.

Дакле, од 1984. године у Јасеновцу постоји црква, која је од 2000. године манастир и која је задобила свеправославни значај, што сведочи и долазак цариградског патријарха пре пет година у Јасеновац, као и то што у њега непрекидно долазе епископи и свештеници из свих православних крајева, из Русије, Украјине, Пољске, Чешке. Руси су чак подигли споменик Јасеновцу и заједничком страдању у Другом светском рату који се налази у порти манастира и 13. септембра ће бити и освештан од стране митрополита смоленског Исидора, у присуству Сергија Шихачевског, уметника који га је направио и дародавца који је дао средства за споменик.

Колико сестринство јасеновачког манастира Светог Јована Крститеља данас броји монахиња?

Дошле су три сестре из манастира Бешке на Скадарском језеру пре пет година, а данас их је већ десетак.

Колико је њихов манастирски живот обележен местом где се светиња налази?

Потпуно. Оне каде гробове и сваки дан истински чувају сећање на жртве. Јасеновац је сада светиња. Ко год дође у које год доба дана или ноћи у манастиру има неког ко ће да га дочека, угости, да му се насмеши, да му исприча причу, да га нахрани. Сестра Марија и њени радови о Јасеновцу постали су планетарно познати. Нема где се не употребљавају и не објављују: цариградски патријарх је направио албум њених радова и делио га по Аушвицу пре две године у току Марша живих. Договарамо изложбе њених радова у Паризу, Москви, а председник Србије и патријарх су већ отворили њену изложбу у Београду. Она управо говори једним новим језиком који у себи има и тугу због онога што се ту десило, али и радост која долази од васкрсења. Често говорим да је Јасеновац као Велика субота, када је Христос у гробу, али се осећа да ће сваког тренутка почети васкрсење. Тако и Јасеновац, он је после гроба Господњег највећи спомен васкрсења.

Како изгледа суживот у Јасеновцу, на подручју које притиска тешко наслеђе?

Манастир пре свега чини оно што је основно, моли се Богу. Јасеновац прославља жртве као што је говорио владика Николај, чини сећање на њих живим, и то оним што је основно српско сећање, а то је литургијско сећање. Који је музеј сачувао косовски завет? Ниједан. Сачувале су га црква и гусле. И Његош када га је уобличио у „Горски вијенац”. И дан-данас људи прво пале свеће за јасеновачке жртве. Тако су чинили и 1945. Нико од њих не држи говор код бетонског цвета, нити то осећа као нешто важно. У Јасеновцу је подигнут хотел у који је утрошено више грађе него у спомен-подручје, како би имало где да се једе после комеморације. То је пример како не треба. А пример како треба је ово: нико никада ниједну злу реч није чуо из манастира ни на чији рачун, већ се ту прослављају новомученици. Стално понављам: наши „зналци” знају име сваког злочинца у Јасеновцу, а просечан српски интелектуалац не зна име ниједне жртве тог логора. То је као да за Светог Георгија прослављамо Диоклецијана и причамо све време о Диоклецијану, који га је убио. То је морбидна перспектива.

Епархија славонска у Загребу, у Православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић”, организује и научни симпозијум „Новомученици – полиперспектива”, посвећен теми страдања.

Тако је, овогодишњи је већ седми по реду. Идеја је била да се сви народи који своје страдање, поготову у 20. веку, мере неким библијским аршином, међусобно сретну, причају о свом страдању. Рецимо, ове године ће један архиепископ Јерусалимске патријаршије говорити о страдању православних у Светој земљи кроз 20. век. Долазили су нам Јермени, Грци, Руси, наравно и Јевреји. Сви ми покушавамо да сретнемо једни друге у том страдању и приближимо се. То је једна димензија: пронаћи богословски одговор на страдање. С друге стране ту су и историчари који не дозвољавају да дође до неких теолошких, филозофских или било каквих других нагађања која нису утемељена на чистим историјским фактима. Реалност је довољно страшна да не треба ништа да јој додајемо.

Колико црква, са својим архивама и документима, може да помогне у научном сагледавању страдања?

После рата у неколико наврата црква је тражила од парохија, епархија и манастира да попишу жртве на свом подручју. То је рађено више пута, али тек сада настојимо да објединимо те податке. Већ смо објавили неке од тих спискова. Рецимо, објавили смо списак који је направио Леонтије Алавања из манастира Ораховице на Папуку за околних неколико села, а радио је то 1983. и 1984. – само са тог списка додали смо 129 непознатих имена на општи списак жртава Другог светског рата. Нас је у много чему онемогућио овај последњи рат јер је тад требало да црква уради своје, а свакако и држава, која је на том мање радила. Међутим, хвала Богу, постоји Музеј жртава геноцида, који већ годинама врши ревизију списка жртава и непрекидно додаје нова имена. Нека и брише ако се понављају. Ипак, за тај рад треба новца и стручњака. Безброј пута сам водио наше званичнике из Србије и Републике Српске по Јад Вашему. И сви до једног су на крају рекли: ми морамо ово исто да имамо. А кад им кажем: да, али знате, ово је основано 1953. и има хиљаду запослених, они одговарају: ми то не можемо. А да је сваки од њих годишње додао Музеју жртава геноцида по два радна места, да су се потрудили помало сваке године да га опреме, умреже с другим институцијама, сигурно бисмо до сада већ много тога направили. Само у последњих петнаестак година, у време умрежавања и дигитализације, Јад Вашем је додао око милион и по имена која су се до тада проверавала и сада имамо око четири и по милиона имена од претпостављених шест милиона жртава Холокауста. Од скора се, међутим, ситуација променила и сада имамо двоје нових запослених у музеју, а ако Бог да, биће их још.

Има ли дијалога и сусрета на ову тему између великодостојника Српске православне и Римокатоличке цркве?

Дијалог о Степинцу је био управо то. Јасеновац лежи у средишту српско-хрватских односа, поготову односа Римокатоличке и Српске православне цркве, у Другом светском рату, па је био и у средишту нашег разговора. Зато сам веома задовољан јер је тај дијалог био с поштовањем, био је човекољубив, с разумевањем. Ми смо за годину дана сумирали оно што смо знали, али је то урађено у једном заиста хришћанском маниру, што је већ нешто. Такође, имате бискупа, Антуна Шкворчевића, који сваке године организује сећање на Јасеновац, коме долазе и други бискупи, па је и папски нунције био већ два пута.

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Леон Давидович
Кориштене су речи жртве фашистичког терора и то је било уобичајени термин за целу Европу. НДХ је била фашистичка творевина и њен политички програм је био геноцид над Србима, Јеврејима и правопславним Ромима и ликвидација антифашиста.Горану су мотиви за "Јаму" послужили призори жртава које припадници НДХ бацају у јаме. Црква јесте спомен за православне. Али нису све жррве били православни па је онда потребно и заједнички симнол страдања, и зато су направили споменик свим жртвама.
Diskusija
Želim se zahvaliti dnevniku Politike što ste uvrstili u ovaj poštovani forum niz mojih komentara. Ovaj forum je zaista mjesto kvalitetne i uljudne diskusije gdje se mogu čuti mišljenja s različitih strana. I ta su mišljenja vrlo vrijedna i pomažu nam da shvatimo što nas boli u ovim našim međunacionalnim odnosima. To ne možete vidjeti u niti jednom mediju na prostoru ex Jugoslavije. I to je vaše bogatstvo. S mojim poštovanjem, Ivan.
Diskusija
2) Ali grijeh zaborava i nemara nije ništa manji od grijeha zlopamćenja, kad grijehe nečijih predaka svaljujete na pokoljenja koja dolaze kasnije i kada žrtva postaje krvnik. Te je sve suprotno od evanđelja. I tu je bezbožni Titov komunistički režim pokazao da je bliži tom evanđelju nego sve vladike i biskupi ovog svijeta. Nije dopustio da se krivnja dijela predaka svaljuje na njihovu djecu i unuke pa neki to gledaju kao "apstrakciju" u definiranju historije. A nije to. Hvala Politici.
Diskusija
1) Jasenovac ne treba zaboraviti, naročito nikada ne prestati moliti za sve duše ubijenih tamo, ali Jasenovac ne treba ni zloupotrebljavati u političke svrhe. To je jednaki grijeh kao i njegovo minimaliziranje. Ne bih se složio da je odgovornost za taj zločin potpisan apstraktnim imenom. Za Jasenovac je odgovoran ustaški profašistički režim koji je zloupotrijebio hrvatstvo i ideju hrvatske državne neovisnosti. Bez daljnjeg, to je bilo najveće moralno posrnuće dijela mojeg naroda u povijesti.
Lillah
Dakle, Jevreji su prvo pretpostavili broj ubijenih, pa decenijama nastavili da sakupljaju njihova imena i popunjavaju polupraznu bazu podataka. Zašto to Srbima nije moguće?
Земунац
Из простог разлога што су целе породице и цела села затрти, тако да нема ко да каже како су се звали и колико их је тачно било. Црквене књиге, ако их је било, спаљене, цркве срушене до темеља, а такође и општинске архиве.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.