Сликао је воду и ждралове у симболици дуговечности

Крајем јула из живота је тихо искорачио академски вајар и сликар Миливоје Богосављевић, члан УЛУС-а од 1983. године. Дипломирао је 1982. године, а потом 1984. магистрирао на Одсеку за вајарство Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Николе Јанковића.

Плодоносни уметнички рад посветио је вајарским делима. У наслеђе је оставио јавне споменике: бисту краља Александра Првог Карађорђевића у Табановцу, статуу виолинисте Властимира Павловића Царевца у Великом Градишту и већи број радова у Пожаревцу: барељеф – портрет глумца Миливоја Живановића, бисту нуклеарног физичара Павла Савића, бисту глумице Жанке Стокић, портрет и бисту књижевника Бранислава Нушића. Аутор је статуета за награде „Миливоје Живановић” и „Жанка Стокић”.

У Галерији УЛУС, 2006. године, са 13 скулптура и 17 цртежа представио је свој уметнички израз на плану паралелних светова: скулптурама у теракоти, фигурално и рељефом. Наспрам тог уметничког подухвата, у репликама, цртежима приказао је исте теме, постављене изнова техником акварела у пигменту окера печене сијене.

Напоредо с вајарским радом Миливоје Богосављевић се посветио сликарству. У Галерији Дома војске у Београду 2005. године под називом „Заборављене приче” излагао је слике – уља на платну великог формата, као круну вишегодишњег студиозног проучавања напуштених дворишта, стварајући композиционе целине фасада које су протоком времена попримиле изглед портрета, садржајно веома комплексног значења, са атрибутима човековог лица, попут слика: „Тајна старинског зида”, „Пред вратима носталгије”, „Овде станује време”, „Умирући град”, „Сребрно светло 1999”… Овом циклусу припада и слика „Љубав на старинском зиду”, која кореспондира с песмом „Тајна” Јована Дучића.

Богосављевић је аутор и већег броја портрета познатих личности, као што је патријарх Павле, али и портрета обичних људи, деце…

У последњој деценији живота превасходно се бавио акварелом. Запажена је изложба „Мирне воде” у Галерији Библиотеке града Београда 2013. године. Његови акварели се одликују мотивима воде, чамаца, птица и ждралова у симболици дуговечности.

За допринос развоју ликовног стваралаштва и учешће у многобројним манифестацијама и ликовним колонијама уручена су му многа признања и захвалнице. На завршној години студија добитник је Награде студента генерације из фонда „Сретен Стојановић”. Следе награде Универзитета уметности у Београду, Награда УЛУС-а за скулптуру на изложби и више откупних награда Републичког фонда за културу.

Осим јавних споменика, радови Миливоја Богосављевића налазе се у сталним поставкама музеја и галерија градова у Србији и многим приватним збиркама културног простора бивше државе Југославије, као и у Аустрији, Немачкој, Холандији и САД.

Уметност коју је стварао одисала је аутентичним виђењем света у коме живимо, студиозно, интелектом и с порукама. У својим промишљањима о животу и стваралаштву био је човек широких интересовања и схватања. У појави се разликовао од других уметника које срећемо. Под црним шеширом био је стваралац високих стремљења у уметности, у суживоту са светом контракултуре – у духу рокенрола извајао је Џима Морисона и корачао улицама Београда и Великог Градишта, градовима у којима је живео, у ритму Клептонове музике.