Четвртак, 21.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВИМ ВАНДЕКЕЈБУС, кореограф

Пејзажи живота се драстично мењају

Очајнички се трудимо да образложимо сопствено постојање, али не чинимо ништа да заштитимо природу
Вим Вандекејбус (Фотографије: Danny Willems)

Кореограф Вим Вандекејбус са својом представом „Трагови”, у извођењу плесне трупе „Ултима вез” из Брисела о којој је, поред осталог говорио у интервјуу за „Политику”, отвориће вечерас у 20 сати 54. и 55. издање Битефа на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта. Реч је о пројекту, уско повезаним са једном од доминантних тематских линија Битефа која се фокусира на еколошке теме, као и на последице природних катастрофа за које смо сами одговорни.

Вим Вандекејбус је као оснивач трупе „Ултима вез” више пута гостовао на Битефу. Поред тога што ће лично присуствовати отварању Битефа, Вандекејбус ће у организацији Битефа и Станице сервиса за савремени плес одржати сутра и прекосутра радионице у Културном центру „Мајдан”. Вандекејбус ће бити и један од учесника међународне конференције на тему климатских промена и криза које из њих произилазе „Седимо на грани: солидарност или суноврат”.

У представи „Трагови”, пратите трагове природе које је тело заборавило или потиснуло. Одакле је кренула ова ваша потрага?

Управо сам планирао нову представу када су ме контактирали из Европалија фестивала, фокусираног на Румунију, са захтевом да за њих направим малу представу. Разговарао сам са великим бројем филозофа, писаца, музејских кустоса о Румунији, и већина њих ми је као тему предложила еру након пада Чаушескуа. Будући да сам тек био завршио представу „TrapTown” (Треп таун), која се бави политиком и репресијом, више ме је занимало да се бавим последњом оазом дивљине на нашем континенту. Ништа не остаје нетакнуто и, када је Румунија ушла у Европску унију, дошло је до измене европских закона. Фолклорна традиција медведа који плешу је угашена али су, на неки начин, и шуме у већој мери стављене под заштиту. У једном румунском селу сам наишао на ритуал поновног рођења и новог почетка, у ком људи плешу прерушени у медведе. Када сам то видео, желео сам да преокренем ствари и да дам животињама да плешу у људској кожи.

У очаравајућој природи Румуније, у последњим прашумама Европе, крећете у потрагу за траговима старијим од човека и његових сећања. У којој мери природа још увек живи у човеку?

Природу не занимају људске страсти. Очајнички се трудимо да образложимо сопствено постојање, али не чинимо ништа да заштитимо природу. То нам се враћа као бумеранг, јер уништавајући шуме и биодиверзитет, доводимо и до сопственог истребљења. Живимо у илузији да нам од природе није потребно ништа, али на тај начин постајемо фрагилни. Наравно да су фолклор, музика, трагедија изузетно привлачни, те су понекад вредни скарификације. Тако да двосмислен однос између медведа, као симбола дивљине која нестаје, и човека који са једне стране жели да запамти своје корене, а са друге да доминира над животињама, јесу жице које граде „Трагове”. РОМА заједница номада је представљала снажну инспирацију. Људи су путовали и живели близу природе и животиња/медведа. Јозеф Куделка, један од мојих најдражих фотографа, фотографисао је Цигане током седамдесетих година 20. века.

Колико вам је важно ово трагање, будући да се ваш рад фокусира на специфичном сценском језику: на непомирљивом конфликту између тела и ума, осећања и интелекта...?

Мени је циљ да испричам причу, те на сцену постављам плес, текст, светла, музику, као средства која могу да пренесу ту унутрашњу причу. Тај поступак ми омогућава да радим на веома позоришни начин, чак и онда када у представи нема много текста. Раду приступам интуитивно, тражећи од плесача/глумаца да отелотворе веома специфичне енергије потребне да би се изнела драматуршка нит представе.

Шта бива када се нађемо изложени ризику или опасности, када морамо да донесемо интуитивну одлуку да бисмо преживели?

Добро питање! Моја прва представа се тицала тог питања. „Чега се тело не сећа!” Волим када ликови спусте гард... јер тада морају да буду инвентивни, храбри, паметни, не драматични већ ефикасни да би са тим изашли на крај. Већина ликова је занимљива тек када постану рањиви. То нас дотиче. Живимо у све организованијем друштву које се прави да је безбедно, а у последње време природа нас пресреће из заседе са намером да нас подсети да од мајке природе само посуђујемо живот и да у било ком моменту може да се деси да морамо да га вратимо.

Средином осамдесетих основали сте своју плесну компанију „Ултима вез”. Колико је тешко трајати у самом врху сценске уметносту све ове године?

Тешко и весело као и на почетку. Није лако када прва представа буде велика и важна, јер је тешко одговорити захтеву да стално надмашујете себе, а останете верни ономе што желите да искажете. Време лети, сарађивао сам са великим бројем трупа и извођача, али и даље уживам у непредвидивости рада, те му се препуштам на веома интуитиван начин. Оног тренутка када престанем да осећам ужитак, престаћу са радом.

Ваш рад карактерише готово опсесивно понављање једног проблема: на који се начин човек понаша у екстремним ситуацијама?

Мислим да није у питању само то. Наравно да се ми на сцени трудимо да код публике изазовемо снажну емпатију. Али, потребне су и друге ствари. У трагедији увек има хумора, у фантазији има мистерије, и тако даље.

Какав је ваш остврт на нови тренутак живљења? Како видите актуелну позоришну сцену?

Пејзажи живота се драстично мењају и позориште, плес су гурнути у запећак, и тешко могу да прате те промене. Мислим да ће се као одговор на овај тренутак десити снажан моралистички талас, али се надам да нећемо изгубити имагинацију и умеће обртања ствари како бисмо сагледали другу страну. Надам се да ћемо наставити да гледамо у прошлост и будућност како бисмо разумели садашњост.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.