Субота, 16.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Псоријаза може да се држи под контролом

У Србији се обољења тешко лече ако не постоји иницијатива самог пацијента да се бори за себе, да истражи болест и на прави начин поразговара с лекаром и предложи шта би му пријало
Горан Филиповић, Удружење пацијената оболелих од псоријазе „3П” (Фото: Д. Д. К.)

Имам 29 година. Рођен сам у Аранђеловцу. Да имам дијагнозу псоријазе сазнао сам када сам имао свега шест година. Пре мене нико у мојој породици није имао ово обољење. Будући да у Аранђеловцу у том тренутку није било дерматолога, морао сам стално да путујем да бих дошао до лекара у Крагујевцу, што је био велики трошак. Прво што сам приметио биле су промене на кожи, које се љуспају и сврбе, а што друга деца нису имала. Много је непријатан осећај када морате стално да се чешкате на местима где се налазе промене на телу. Користио сам све оно што су ми прописали лекари, али и што су саветовали травари, доста аматерски.

У Београд сам се преселио 2011. године због студирања. И тада сам се озбиљније посветио лечењу псоријазе. Видео сам да постоје методе које омогућавају да се у једном периоду лечим, а да затим правим паузу од неколико месеци. То је било откровење јер сам се годинама раније лечио свакодневно. Фототерапија, на коју сам ишао два-три месеца годишње, унела ми је промене у живот. Нажалост, овај вид терапије није приступачан свима у Србији јер постоји само у Београду, Нишу, Новом Саду и Параћину. Терапија је прилично комфорна за пацијента јер траје свега неколико минута, у зависности од типа лампе којој се пацијент излаже. Док се обавља терапија, присутан је лекар који прати промене. На кожи се ствара ефекат сунчања и захваљујући тим лампама она тамни. Промене на кожи нестају. После одређеног времена, псоријаза се опет појављује и поново се иде на фототерапију. Ја сам ишао на то лечење у два наврата. Последњи пут је то било 2016. године. Проблем са овим видом лечења је што у току живота не смете да се излажете фототерапији више од 250 пута, јер је све преко тога штетно. Мана је и што ако не живите у граду где се она спроводи – не добијате је. Раније се дешавало да пацијент из унутрашњости отпутује у велики град и ту борави три недеље како би ишао на терапију, што значи да мора да оде на боловање ако је запослен, да изнајми стан у коме ће боравити то време…

Касније сам се лечио другим системским терапијама. Добијао сам терапију „метотрекстатом”, који се пије једном недељно. Сваке недеље пред терапију морао сам да вадим крв у лабораторији како би се видело каква ми је крвна слика. Правило је такво да, уколико је лоша крвна слика, терапија мора да се стопира. Нисам имао неко специјално добро искуство с тим леком. Али треба нагласити да сам добијао дозу која је била упола мања од максималне јер лекари сматрају да младе особе у тим дозама треба да је узимају. Можда због тога он код мене није имао неко значајно дејство.

Последњих година успевам да држим болест под контролом, мада су се моји критеријуми доста променили. Доста тежак облик псоријазе који имам прихватио сам као нешто што је нормално. Важно је да пацијент себе убеди да то није ништа страшно и да треба живети с тим. Природа мог посла је таква да нисам изложен погледима других људи, што значи да делови коже где се налази псоријаза нису видљиви свима. Због тога сам у добром психичком стању.

Али, псоријаза је таква да особу константно грицка, грицка, грицка… Погоршава се. Онда када помислим да је критично, враћам се кортикостероидима или фототерапији. Тада будем одређено време у „мирним водама”. Чињеница је да се у Србији обољења тешко лече ако не постоји иницијатива самог пацијента да се бори за себе, да истражи болест на прави начин, поразговара с лекаром и предложи шта би му пријало. Тек у оном тренутку када се пацијент освести и почне да тражи најбоље за себе – виде се резултати.

Уколико буде било потребно, примаћу и биолошку терапију, која је сада доступна и у Србији. Прима је тренутно око 420 пацијената, а реалне потребе су да је неопходна за између 3.000 и 4.000 људи, који имају тежак облик болести.

Успевао сам у свом окружењу да створим амбијент који ми одговара и који ме није много реметио јер сам био отворен и говорио о свом проблему, понекад и кроз шалу. Оболели од псоријазе се обично плаше сами себе, јер не желе да се скину и погледају сами себе зато што им је непријатно. Тој особи је тешко јер је другачија, али је важно да окружење прихвати његов проблем.

У Удружењу пацијената оболелих од псоријазе „3П” већ сам готово десет година. Мотив за учлањење у ову организацију био ми је да научим како могу да помогнем себи. Надао сам се да ћу отићи на нека места где ћу чути нове ствари о болести које не знам, а које ће ми помоћи да ми буде лакше. У томе сам успео. Упознао сам људе у европским земљама који имају другачији приступ болести од нашег. Рецимо, у Хрватској и лекари и пацијенти на вишем нивоу приступају псоријази, едукованији су. Чини ми се да заостајемо 20 година за другим земљама… Шпанско удружење пацијената оболелих од псоријазе, које броји неколико десетина хиљада људи, има праксу да сваки члан објави фотографију с летовања и тиме покаже да његова псоријаза није ништа страшно. Тако се уједно шири свест људи о псоријази, болести која изузетно компликује живот човека, али може и да се држи под контролом. Захваљујући удружењу пацијената, упознао сам много дивних људи који ће ми бити пријатељи до краја живота. Разменили смо искуства и научили доста тога, што нас све чини бољим људима. Иако је доста тога тешко и компликовано, мислим да треба да се окренемо тој бољој страни, која дефинитивно постоји.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Стефан
Мој отац је око 30 година омао псоријазу на рукама,претежно на длановима обе руке. Имао је стресан посао, а кад је отишао у пензију, болест је сама нестала и никад се није више вратила. Изведите закључак

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.