Четвртак, 21.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОЛЕМИКА

Олуја – друга страна медаље, без аргумената

Без обзира што господин Ристић истиче одговорност хрватске стране због учињеног, његово изједначавање одговорности политичара и војске РСК због наводног нечињења, што није истина, изједначава одговорност агресора (Хрватске) и жртве (Српске Крајине)
Српски борци недалеко од Книна 1993. (EPA/STRINGER)

Текст Радисава Ристића, „Друга страна медаље”, објaвљен у рубрици „Погледи”, 6. септембрa 2021. године, готово је идентичан тексту објављеном у истој рубрици, у овом листу под насловом  Наличје „Олује”  од 13. августа 2018. године. Мој осврт на текст под насловом „Наличје олује” без аргумената, објављен је у „Политици” од 17. августа 2018. године. Радисав Ристић је одговорио текстом „Атак на чињенице”,  а мој текст „Олуја – изгубљени у простору и времену”, није објављен.

Моји основни аргументи о тексту Радисава Ристића засновани су на тврдњама  аутора да је, у својству начелника службе за информисање о ОС, непосредно пре „Олује” боравио у Книну, Горњем и Доњем Лапцу, Грачацу, Србу, Кореници, Плитвицама, Бунићу и Љубову и више других места у Лици, Кордуну, а касније и у делу РСК у Барањи.

Међутим, чињеница је да је аутор боравио на овим просторима пред крај 1991. године, у време постојања СФРЈ и ОС СФРЈ (ЈНА и ТО), као пуковник ЈНА и начелник Одсека за информисање у Управи за информисање ОС СФРЈ, да није био шеф службе за информисање ОС, јер су у хијерархији изнад њега били начелник одељења, заменик начелника управе, начелник управе, а једно време и портпарол ЈНА и да је господин Радисав Ристић пензионисан 22. децембра 1991. године. У Книну је вероватно био у Команди 9. корпуса ЈНА, а не Седмог севернодалматинског корпуса Српске војске Крајине (СВК).

Према томе, господин Ристић није био на поменутим просторима непосредно пре „Олује”, што би требало да буде у јуну, јулу или почетком августа 1995. године.

Аутор пренебрегава чињеницу да је у том четвoрогодишњем периоду вођен исцрпљујући грађански рат, да је ЈНА предислоцирана из Републике Хрватске и са простора Републике Српске Крајине, а да су само стицајем околности, због затварања Посавског коридора у Босни и Херцеговини  према  Југославији и Србији, остала оруђа и оружја на простору Српске Крајине. Усвојен је Венсов план (Резолуција Савета безбедности УН бр. 743 од 21. фебруара 1992. године) Српска Крајина је демилитаризована, људство демобилисано, а оружје је стављено под контролу Мировних снага УН (Унпрофор). Крајина је практично разоружана. Тек након хрватске агресије на простор РСК (Равни Котари, Масленица, аеродром Земуник и Брана ХЕ „Перуча” од 22. јануара 1993. године) преузето је оружје из магацина и отпочело се са формирањем Српске војске Крајине. Као што је познато, стварање војске је дуг процес, али то овде није тема. Истина је да господин Радисав Ристић никад није био у некој команди и јединици Српске војске Крајине.

Мислим да су све наведене чињенице, тада већ пензионеру Радисаву Ристићу, напросто промакле. Он своје мишљење износи као искуство и коначан  став. Била је  прилика да своја запажања подели кроз текстове у листовима „Војска” или „Војска Крајине”, а не да се позива на неке невидљиве службене бележнице. Његове тврдње како се тенк и друга борбена возила могу неутралисати са флашом бензина су најблаже речено бесмислене. Хрватска је, упркос забрани наоружавања набавила значајна борбена средства великог домета којима је са територије Босне и Херцеговине – масива Динаре и превоја Дерала на комуникацији Босанско Грахово – Книн гађала циљеве на простору Републике Српске Крајине, па и Книну. Ристић говори о догађајима из августа 1995. године, када је Српска Крајина била у полуокружењу, па и већим делом у окружењу Хрватске војске (Република Хрватска), Хрватског вијећа обране (Муслиманско-хрватска федерација БиХ) и Петог корпуса армије БиХ. На западне делове Српске Крајине – Северна Далмација, Лика, Кордун и Банија, агресију су извршиле снаге еквивалентне броју Срба на том подручју. На око 36.000 војника Српске војске Крајине нападало је око 200.000  хрватских војника и око 27.000 њихових савезника.

Српска Крајина није имала савезника, а помоћ нису пружиле ни СР Југославија (Војска Југославије) ни Република Српска (Војска Републике Српске), а постојали су планови за такво ангажовање. Из непознатих разлог није омогућено ни ангажовање 11. вуковарског корпуса Српске војске Крајине, највеће и најјаче јединице СВК. Као што је познато, дејство авијације СВК спречавао је НАТО, чије су јединице током 1994. гађале аеродром СВК на Удбини. Погоршање одбрамбених позиција СВК настало је након повлачења јединица Војске Републике Српске и пада западнобосанских српских општина (Купрес, Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, у јулу 1995. године).

Стратегијски положај Републике Српске Крајине био је неповољан за одбрану и био је готово немогућ без помоћи савезника. Довољно је погледати карту Хрватске, унутар које је заштићено подручје УН (УНПА зоне, односно Република Српска Крајина) да се види стварни положај РСК.

Потпуна је измишљотина Радисава Ристића да су политичари и војска (СВК) оставили незаштићени народ на милост и немилост хрватских снага. Ово би требало да значи како су борци СВК оставили своју децу, мајке, очеве и жене, што је чиста инсинуација и непознавање стања. Управо, јединице СВК су штитиле евакуацију становништва. Евакуација становништва отпочела је појединачно, самоиницијативно и спонтано непосредно након почетка хрватске агресије од јутарњих часова 4. августа 1995. године. Одлука Врховног савета одбране РСК о евакуацији цивилног становништва из Северне Далмације (Бенковац, Обровац, Книн и Дрниш) и општине Грачац у Лици, саопштена у 18.00 часова, само је унела неки ред у ту евакуацију. Спонтано је отпочела евакуација становништва и из делова Лике и Баније, а касније је дошло и до непланиране евакуације војске. Заправо, у РСК није било строге поделе између војске и становништва. Истовремено, јединице 21. кордунашког корпуса су наставиле борбу, али су на крају заједно са становништвом опкољене у Топуском, где је потписан споразум са Хрватском војском, уз посредовање Мировних снага и јединице овог корпуса су заједно са становништвом пропуштене на територију СР Југославије.

Према доступним показатељима на територији је остао мањи број цивила. Нажалост,  из те групе убијене су 1.872 особе. То су претежно старија лица, а многи су остали јер су сматрали да ће бити безбедни, посебно након позива др Фрање Туђмана, председника Хрватске, који је упућивао позиве цивилима да слободно остану код својих кућа. Не може се оспоравати ни чињеница да је било лица која су остала необавештена, али их је било у малом броју.

Без обзира што господин Ристић истиче одговорност хрватске стране због учињеног, његово изједначавање одговорности политичара и војске РСК због наводног нечињења, што није истина, изједначава одговорност агресора (Хрватске) и жртве (Српске Крајине).

Због тога, даља полемика са господином Ристићем, намерно или ненамерно скреће пажњу са главног кривца, а то је хрватски сецесионизам, хрватска политика према Србима ради стварања етнички чисте, само државе Хрвата, хрватско руководство и хрватске војне и полицијске формације, уз сврставање неких западних земаља и НАТО на хрватску страну и неуспех Мировне мисије УН (Унпрофора).

Уз све наведено треба имати у виду да је појам „Олуја” вишезначан. „Олуја” је кодни назив за хрватску агресију од 4. августа 1995, агресију на заштићено подручје УН (УНПА зоне); прогон српског становништва; убиства дела преосталог становништва; уништавање целокупне покретне и непокретне имовине. „Олуја” је процес који и даље траје.

Некадашњи помоћник команданта СВК за информисање, правне послове, верска питања и односе са међународним организацијама

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Boris
Kad se govori o z4 planu, nikada se ne kaze da je i hrvatska strana isto odbila taj plan. O tome pisu oni koji ga nikada nisu ni procitali. Tamo se daje prakticno Republika Srpska u Krajini, drzava u drzavi, sustinski. Tudjman nikada, ali nikada ne bi pristao na tako nesto. Pa rat je upravo i vodjen da to toga ne bi doslo.
Леон Давидович
@ Jorge Каква наивност. Резултат је унапред планиран, а ти предлоси су били управо мамац за наивни свет да поверује како је РСК страдала зато што није прихватила понуду. Најбоље све осликавају Туђманове речи да Срби требају нестати. Била је то идеологија НДХ.
Лазар
Аутор завршава чланак реченицом : “ОЛУЈА је процес који и даље траје”. То је нажалост доста тачно. ОЛУЈА траје и бесни у изјавама извесних политичара Србије и Хрватске, који већ годинама дају ватрене изјаве пуне мржње према суседном народу. Ни СНС ни ХДЗ не траже људе способне за дијалог и изградњу суживота и добросуседских односа.
Павелић, Броз и Милошевић
Разлика у методама и ефикасности.
Леон Давидович
У време сепаратизма Хрватске и почетка сукоба у једном интервјуву питали су Јована Рашковића како то да малобројнији Срби могу да се супротставе Хрватској. Јован је рекао да је то као када мали дечак има брата студента па га брат заштити од других дечака. Е тај брат је за Јована симболично била Србија. Али Милошевићева политика је само у почетку била као подршка ито можда више контрапродуктивна јер су многи лоши догађаји још више мобилисали Хрвате. На крају све се завршиоло великом издајом.
@Jorge
У Београду је ваљда било много компетентнијих и упућенијих, а и све полуге моћи да је неко тамо помислио паметовати. Д. Ковачевић сведочи: "у јануару 1995. Галбрајт долази у Книн да понуди план З-4". Каже да Мартић није хтео да присуствује састанку, па: "Договорили смо се тај дан да Бабић и Галбрајт дају изјаву која је значила отприлике да се ствар прихвата", "Мартић је увече отпутовао за Београд. Сутрадан је имао састанак са Милошевићем... у четвртак је стигао у Книн и преко радија одбио план".
Jorge
Krajina je pred Oluju imala opciju na stolu. Sa ili bez velikog brata, sama sebe je osudila na nestanak.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.