Среда, 01.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: СРЕТО ТАНАСИЋ, председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ

Почетак новог доба за српски језик и ћирилицу

Држава није донела нови закон лингвистима, него је најзад поставила темеље очувања и заштите матичног језика и писма који су језгро националног и културног идентитета
(Фото Н. Марјановић)

Дуго очекивани Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма коначно постоји. Срочен за неколико месеци, усвојен je по хитном поступку ове седмице – симболично, на празник, Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Примењиваће се тек за пола године. Да ли смо као друштво добили брзоплето сачињен документ невелике моћи или доношење овог закона означава крај небриге и почетак новог доба за српски језик и његово изворно писмо? Дилему нема проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

– Добили смо закон који представља основу за решавање језичке ситуације, да можемо да кренемо ка уређивању нереда и хаоса у области српскога језика и писма. Готово идентичан закон истовремено је донесен и у Републици Српској, што је битно. Наше је друштво веома забринуто за статус српскога језика. Мислим да је та забринутост дала подршку врху државе да преломи, да се после тридесетак година усуди да стави ово питање озбиљно на дневни ред – наглашава он у разговору за наш лист.

Дакле, Србија најзад има законске основе и оквире за утврђивање и спровођење језичке политике.

Било нам је то потребно и много пре доношења Устава Републике Србије, одмах после раскида старе државе и српског и хрватског језичког заједништва. Испуњен је услов за утврђивање и спровођење језичке политике. Доношењем овога закона коначно имамо ситуацију да је држава рекла како је српски језик са својим писмом, ћирилицом, битан и у самом центру очувања и заштите националног и културног идентитета. Српски језик је додатно, заједно са Српском православном црквом, и један од најзначајнијих обједињавајућих фактора у ситуацији када српски народ не живи у једној држави.

Нови закон је „додатна подршка” постојећем Закону о службеној употреби српског језика и писама, чија се решења и нису показала плодоносним у унапређењу статуса нашег језика и ћирилице. Можда је требало да буде обрнуто, да нови закон буде кровни, веће снаге и домета?

Нисмо били у прилици да при усвајању чујемо ова образложења, да нам неко каже шта у ствари значи „додатна подршка”. Схватам да је то у сагласности с одлуком да се овај закон донесе, а да је та одлука проистекла из чињенице да имамо неуређену и запуштену језичку ситуацију, деградиран српски језик и писмо. И да је обимнији, овај закон не може решити све случајеве. Ипак, он је прописао повећи списак оних установа и места где је обавезна употреба српскога језика и ћирилице и најавио, што није било раније, стимулацију за употребу српског језика и ћирилице тамо где то није прописано као обавеза. Заиста се помиње, у два наврата, да нови закон мора бити у складу с пређашњим. Мораћемо да објаснимо где се ови закони додирују, а где је нови аутономан. Аутономан је у свим областима и институцијама које су у њему јасно побројане. Најзначајније је да смо дошли на почетак организованог и одговорног осмишљавања и спровођења језичке политике. Мањкавост јесте, а можда се могла превазићи, позивање на претходни закон, али по мом мишљењу није проблем да то у првим данима по доношењу овог закона разрешимо и разјаснимо.

Зар ће заштити и очувању нашег језика и писма више допринети то што га користе привредни субјекти зависни од јавног капитала, или могуће олакшице приватницима који се определе за ћирилицу у свом пословању, од повећања броја часова српског језика у школама или увођења српског језика као обавезног на свим факултетима?

Ту је поменуто и образовање, од предшколског до високог. Није разрађено, али нико не може да не поштује слово овога закона да се и у образовању он примењује. Сада ће бити потребно да се законима о образовању то и конкретизује. Знамо да нам је образовање болна тачка. Питање је какав је српски језик којим се ми служимо свуда, па и у образовању. Наше норме часова су тако мале да се не можемо ни поредити с другим европским земљама и народима. Тиме што смо срозали наставу српског језика показујемо да није битан. За било који посао данас питају и који страни језик говорите, колико познајете енглески. Нико не пита нити проверава знање српског. На универзитету немамо програме изучавања српског језика примерене појединим областима одређених факултета. А све послове које радимо радимо служећи се српским језиком. Тако нам се деси да, рецимо, многе ствари у време пандемије које су значајне, а преносе нам их лекари, и наравно новинари, кад прочитамо – ништа не разумемо. Да имамо наставу српског језика на медицини, они не би усвајали граматичка правила. Учили би да високостручну терминологију и изразе пренесу народу на разумљив начин, а да то буде потпуно тачно, да не долази до забуна. Одбор је на томе инсистирао, Конференција универзитета је то одбила јер „се то учи у основној школи”. И образложења говоре колико људи (не) знају значај српскога језика. Студентска организација Београда, на пример, сама нам се обратила тим поводом јер је, сматрају студенти, српски језик важан за сваки посао и део је нашег културног идентитета.

У једној реченици овог закона у којој се помиње образовање да ли се могао српском језику доделити натпредметни статус?

Наравно да би такав члан био ослонац да дођемо до чега морамо доћи – да српски језик добије натпредметни статус, што би на неки начин било у сазвучју с мало дужим насловом овога закона. То ће можда бити у неком предлогу допуна, поготово ако се покажу велики отпори у остваривању идеје да српски језик у образовању добије место које мора имати. Очекујем да ова држава није донела закон само нама лингвистима него да га спроводи, да завири у сваку институцију и да свака институција зна да од данас не може бити као што је било до сада.

Закон није прављен да би протерао латиницу.

Прављен је у складу с расположењем народа да се врати место ћирилици које јој припада као нашем изворном националном писму. Ради се о покушају да се поништи прогон српске ћирилице из српског народа и његовог језика. Треба знати и рећи истину. Ћирилица је, и само ћирилица, српско национално писмо. Латиница нам је наметнута, а на њој смо створили значајан део своје баштине које се нећемо и не можемо одрећи. Присваја се и наша ћириличка баштина, а посебно оно што је на српском језику писано латиницом. Морамо наћи начин да то заштитимо. Управо у овом закону, а ако га узмемо као основу, он није ни мали ни штур, захваљујући утицају језичке струке, предлогу одбора који је усвојен, постоји одредба да је посебан задатак и брига о проучавању и заштити српскога писаног наслеђа. У држави до сада није ни постојала таква свест.

Коју је улогу у кројењу овог закона предлагач поверио Одбору за стандардизацију српског језика?

Није директно учествовала језичка струка коју код нас представља Одбор за стандардизацију српског језика као свеинституционално и свенационално српско стручно тело највишега ранга, које је и основано, између осталог, да брине и о статусу српског језика и уређивању језичке политике. Наш глас се могао чути јер смо у последње време доста говорили о овом закону. Међутим, нећу рећи да у овом закону нема и наших прстију. Када је предлог постао доступан, прочитали смо га, дали свој углавном позитиван став и сугестије за допуну. Усвојени су наши предлози који ће имати дугорочан значај убудуће. Међу њима је и брига државе о проучавању и заштити нашег писаног наслеђа, али и брига о заштити српског језика од утицаја политичких и идеолошких покрета на његову граматичку и лексичку структуру и стандардизацију, што смо, нажалост, имали прилику да осетимо да се код нас ради. Најјасније се то показало код доношења закона о родној равноправности. Мислимо да смо тиме допринели вредности овог закона. Свака струка мора да буде сервис држави, друго је питање зашто се држава до сада није систематски и у најбитнијим моментима ослањала на струку, па су многа лоша решења, нека и тешко поправљива, доношена раније.

Влада оснива Савет за српски језик, што је значајна новина. Већина чланова тог тела биће представници језичке струке, именовани на предлог Одбора за стандардизацију српског језика. Ко ће бити чланови?

Доношење овог закона означава истински сусрет државе и струке и рачунамо да ће убудуће тако и остати. Не може бити и нема језичке политике без сарадње језичке струке с државом. Запуштеност српског језика и писма сведочи да нисмо имали дефинисану и провођену језичку политику. Кад је и где је тако, проводи се туђа језичка политика. Није наш изум да је језичка политика у центру националне политике озбиљних држава које држе до себе. Струка у сарадњи с државом осмишљава језичку политику, а језичку политику спроводи држава у сарадњи с језичком струком. У овом сусрету језика и државе видим преокрет према ономе како би требало и како је једино могуће. Уважен је наш предлог да натполовичну већину чланова будућег Савета за српски језик чине представници Одбора за стандардизацију. Када примена овог закона постане стварност, предложићемо квалитетне представнике, а имамо их, који су озбиљно посвећени проблемима статуса српског језика, опредељени да раде на томе да се заиста језичка политика на прави начин осмишљава и проводи како овај закон не би остао мртво слово на папиру. Неће бити тешко да изаберемо добре представнике који ће радити тај посао одговорно на добробит српског народа. Рачунам да то неће бити неко малецко тело. Треба да буде међу највећим јер је много ствари које треба решавати, а много каснимо у уређивању своје језичке ситуације.

Коментари17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Два закона лоша -- убиће Милоша
Два закона лоша (потпуно неуставна) убиће Милоша, тј чисту и јасну уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије која одређује ћириличко једноазбучје српског језика, какво влада у целој Европи и свету у свим другим језицима. Свако друго и друкчиеј решење које су увела два неуставна закона ћирилици не вреде ништа јер су многи чланови у оба закона не само неуставни и непримењиви него за Еврропу и свет апсурдни. Да не кажемо баш пуну истину – штеточински баш за српско писмо. Нигде у свету тако нечег н
Ана
Ово су лепе вести. Хвала председнику и свим посланицима који су изгласали овај закон. Било је време.
Душан
Хвала вам, добри људи! Надам да се да ће овај закон заживети да ћемо се сви вратити нашем лепом писму.
milo
Nista od toga. Jutros sam cuo na Tv ,spiker kaze OK.
Петар
Да ли је ок или нешто друго и треће, јесте важно али не толико као ћирилица. Боље би било да промените тастатуру и пишете српским језиком, ћирилицом.
Iz Britanije
Ne "spiker" već "voditelj".
Petar Dozet
Sjajno je to što smo konačno u stanju da razumemo i rešimo svoje vitalne probleme. Ima se, može se.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.